Evo nas opet u svetovima Roberta Eggersa koji se izgleda specijalizovao da nam na velikom platnu prikazuje horor prizore nekih davnih vremena. Nakon The Northman aka Severnjak (2022) u naše bioskope prijahao je “Nosferatu” (mada konj Thomas Hutter-a na kom je stigao do podnožja Karpata u Transilvaniji tokom noći nestane te mora peške da nastavi put) koji je, većim delom, smešten u Nemačku 1838 godine, u (izmišljenom) gradu po imenu Wisborg.
Mladi i tek venčani bračni par Thomass (Nicholas Hoult) i Ellen (Lily-Rose Depp) suočava se sa svim standardnim problemima koje možeš imati u 19 veku. Dakle, nemaju stabilan internet a i cena kvadrata u Wisborgu na vodi otišla je do đavola te Tomas prihvata, obećavajući i dobro plaćen, zadatak koji mu poverava poslodavac Knock (advokat sumnjivih poslovnih i higijenskih navika). Potrebno je da sklopi dogovor o kupovini imanja u Wisborgu sa grofom Orlokom (Bill Skarsgård) tako što će odjahati u tu, već pomenutu, Transilvaniju.
Osim problema sa internetom i zaboravljenom lozinkom za Instagram nalog , Ellen već (pre)dugo ima noćne more u kojima joj se javlja sablasna demonska prilika koja ne miriše na jorgovane već na trulež i donosi Smrt!
Ako bi ste imena Ellen zamenili sa Mina a grof Orlok sa napr. grofom Drakula i umesto Knock-a imali Renfielda (ali ne onog sa Nicholas Hoult) onda verujem da znate kuda ova priča vodi.
Eggers je scenario napisao na osnovu čuvenog (i veoma značajnog) istoimenog filmskog klasika Fridriha Murnaua iz doba nemog filma (1922) kao i na samom romanu “Drakula” Brema Stokera (i Murnau je Nosferatua snimio po tom romanu ali da bi izbegao plaćanje za prava izmenio je imena likova i neke lokacije).
Nema sumnje da mu je inspiracija bila i Hercogova verzija iz 1979 (sa Klausom Kinskim i Izabelom Ađani) ali i niz drugih ekranizacija na ovu temu jer, hteo on to ili ne (a i mi gledaoci sa njim) Drakula je toliko postao deo popularne kulture da su nam njegovi “doživljaji” i stradanja/klanja opšte poznati…
Mada je ovo vizuelno majstorski snimljen film (sa sve gotovo monohromatskom bojom u pojedinim trenucima po čemu je Eggers i poznat) ne donosi nam praktično ništa novo na planu same priče.
Kao horor i nije nešto strašan a kao nekakva monstruozna ljubavna priča nema dovoljno mesa (i krvi) da bi nam bilo koji od ovih likova zaista nešto i značio.
Pojedine scene (naročito sa Willem Dafoe-om) su na granici parodije tj. kao da su potekle iz Mel Bruksovog “Drakula mrtav i voljen” (sa Lesli Nilsenom) što, barem mi se tako čini, i bila namera Eggersa ali se jednostavno ne uklapa u atmosferu ovog filma…
Krajnji utisak je da je ovaj “Nosferatu” korektna ali možda i nepotrebna verzija stare dobro poznate priče. Za one koji pojma nemaju ništa o Drakuli (i vampirima) ovo može biti i izuzetno zanimljivo.
Takođe, ako već želite da pogledate ovaj film učinite to u bioskopu, u sali koja ima kvalitetnu projekciju, i na najvećem mogućem platnu. Hoću reći, u IMAX-u “Nosferatu” je praznik za oči…
Na skali od (1-6) ocena: 3/3+
