Kada sam odlučio da napišem ovaj tekst o definitivno najboljoj filmskoj ekranizaciji čuvene Šekspirove tragedije “Romeo i Julija”, koja osim vrednosti za srednjoškolce koji ne vole da čitaju, ima i mnoge druge (vrednosti), nije mi palo na pamet da ću veći deo ovog teksta posvetiti režiseru ovog spektakla, Franku Zefireliju (Franco Zeffirelli).
btw. obojca sa gornje slike su preminuli, Berluskoni prošle, 2023 godine (86 god.) a Zeffirelli 2019 (u svojoj 96 godini)
Elem, o režiseru ću ipak reći još par reči na kraju teksta…vratimo se mi Romeu…i Juliji.
U italijanskom gradu Veroni, porodice Montagi i Kapulet su u večitoj svađi. Kada Romeo (Leonardo Viting), naočit mladi Montagi, prekrši konvencije prisustvujući balu porodice Kapulet, on se zaljubi u prelepu Juliju Kapulet (Olivija Hasi). Nakon kratkog udvaranja, njih dvoje pobegnu, dodatno komplikujući odnose između njihove dve porodice. Film reditelja Franka Zefirelija – dobitnika Oskara za kostimografiju i fotografiju – smatra se jednom od najboljih filmskih adaptacija ovog Šekspirovog ljubavnog klasika.
Ovaj film je bio neko vreme dostupan na HBO (današnji MAX) striming platformi ali verujem da su današnji đaci dovoljno snalažljivi da ovu “lektiru” pronađu i na drugim mestima. Naravno (i nažalost) i ovakva verzija će im, sasvim moguće, biti dosadna i pre svega preduga…jer traje neverovatnih 132 minuta…a njihovi nežni moždani organi su baždareni na dužinu trajanja tik tok klipova (bez uvrede molim…pričam na osnovu roditeljskog iskustva).
Dakle, dragi srednjoškolci, ova verzija vam je nešto najbliže što će te naći na filmu a da odgovora originalnom tekstu, jer ipak nisu mogli da ga se drže 100% tačnim. Da budem precizniji, Zefireli je neke scene odlučio da izbaci (najradikalnija izmena se odnosi na to što ovde nema scene u kojoj Romeo ubija Parisa ispred Julijine grobnice) a neke dijaloge i da skrati i prilagodi svojim mladim glumcima kojima su ovo bile debitantske uloge (Olivia Hussey je imala 16 a Leonard Whiting 17 godina kada su počeli snimanje filma 1967 godine).
“Romeo i Julia” je osvojio nagradu Oskar za najbolju fotografiju i kostim ali napr. uopšte nije bio nominovan za muziku velikog Nine Rote koju, pretpostavljam, svi već dobro poznajemo:
Filmska verzija se razlikuje od šlagera koji je proslavio mnoge izvođače:
Franka Zefirelija sam “znao” po ovom filmu ali kao i većina nas (matorih) pamtim ga po melodrami “Šampion” (to je onaj film gde je Džon Vojt bokser i ima sina koji neodoljivo plače).
Možda se neko seća i njegovog “Hamleta” iz 1990 godine gde je Mel Gibson danski kraljević.
U svakom slučaju, pojma nisam imao šta se “posle” dešavalo sa Zefirelijem… napr. da je konzervativac i katolik (što i nije čudno) ali takođe i homoseksualac i političar koji zastupa desničarske ideje u Italiji.
Takođe, pojma nisam imao da je zbog religioznih i seksualnih “opredeljena” bio meta progona i raznih religijskih organizacija ali (naravno tokom “Me Too” ere) i optužbi za seksualno uznemiravanje nekog glumca… Mada ne kažem da tu nema bar neke istine.
Ono što je sigurno jeste da je odbačena (neverovatno drska) tužba Olivia Hussey i Leonard Whiting-a koji su od komapnije Paramount tražili čak 500 miliona dolara jer ih je Zefireli, navodno bez njihovog odbrenja i znanja (?) snimao gole za pojedine scene u filmu….pre 55 godina.
Mislim, uopšte se ne sećam golih Romeo i Julie u ovom filmu…ono čega se sećam jeste da je ova ekranizacija, bez obzira na svoje neke mane (a jedna od njih je da se previše striktno drži originalnog dela što mu je očigledno i prednost), za sada najbolja verzija Romea i Julije na filmskom platnu (ovde ne računam filmove koji suštinski jesu verzije ove priče ali dijaloge ne baziraju na Šekspiru… a takođe, mada mi je svakako draži film, ni ona verzija Baz Lurmana sa Leonardom DeKarpijem i Kler Denis, ne može, draga deco, da vam zameni lektiru)
Na skali od (1-6) ocena: 4/4+
