Iz reklamnog materijala:
Od vizionarskog reditelja Aleksandra Adže (The Hills Have Eyes, Crawl) i izvršnih producenata serije „Stranger Things” i filma „Dolazak” stiže napeti psihološki horor triler s Hale Beri u glavnoj ulozi. Dok Zlo preuzima svet van njihovog kućnog praga, jedina zaštita za majku, koju glumi dobitnica Oskara® Hale Beri(glavna glumica, 2001. – Monster’s Ball), i njene sinove blizance je njihov dom i zaštitna porodična povezanost. Potrebno je da ostanu povezani u svakom trenutku – čak i vezani užetom – držeći se jedan za drugog i podstičući se da se nikada ne puste. Ali kada jedan od dečaka posumnja da li je zlo stvarno, veze koje ih drže zajedno se prekidaju, pokrećući zastrašujuću borbu za preživljavanje.
Da odmah objasnim moj prilično (kao i uvek) neumesni komentar ispod naslova. U ovom filmu imamo praktično samo tri lika, Halle Berry i njena dva sina (odlični Percy Daggs IV i Anthony B. Jenkins) i veći deo radnje se odigrava u tami…i, verovali ili ne, sve je veoma vidljivo…bez obzira što su svi oni crne puti…
To što vizuelno ovaj film izgleda veoma lepo moramo zahvaliti iskusnom oku sad već gotovo veterana režisera Alexandre Aja (Crawl aka Plen (2019)) koji je oduvek bio talentovan da napravi napete set-piece-ove (iliti na srpskom сетпис) u svakom od svojih filmova (mada neki od njih, više ili manje, pate od drugih, scenarističkih, problema).
Kao što već rekoh i deca ali i oskarovka Berry udahnjuju neophodnu dozu života kod svojih, suštinski, papirnih likova te nam ovu priču uspevaju predstaviti dovoljno zanimljivom u priči u kojoj se izistinski malo toga stvarnog i zaista dešava.
Naime, od samog početka znamo da je majka luda (jer samo ona vidi monstrume) i onda, kao i dvojca njenih sinova, pokušavamo da otkrijemo da li u tom njenom ludilu ipak postoji istine…da li je zlo oko usamljene kolibe u šumi (a nakon navodne apokalipse) zaista tako skriveno i opasno da je ovaj ritual i obuka koju im priređuje čitavog njihovog mladog života potrebna.
Mi vidimo da zato što su i bukvalno vezani za kuću (i okolinu dokle im dužina konopca dopusti) nemaju mogućnost da obezbede sebi i minimalne uslove za život poput hrane i polako, zbog nedostatka hrane počinje da im se priviđaju zaista strašne stvari…ili da li im se stvarno priviđaju ?
U “Never Let Go” postoji mali broj pravih iznenađenja i uglavnom sve će se odvijati upravo onako kako mislite (do jednog zaista neočekivanog trenutka) i scenario tandema KC Coughlin i Ryan Grassby pozajmljuje neke ideje iz nekih drugih filmova (a ovde ih ne bi pominjao zbog toga što bi time očigledno razotkrio radnju).
Ono gde film najviše pada i što mu donosi i najveći broj problema zbog kojih ga, nažalost, osim zanatski korektnog, ipak ne možemo smatrati dobrim, jeste ta konstantna potreba sa “hoće kaki neće kaki” poigravanjem naših (publika) očekivanja a čiji vruhunac dostiže praktično u poslednjoj sceni.
Da je u nekom trenutku presekao i odlučio se za jednu “stranu” bio bi ovo ipak bolji film…
Na skali od (1-6) ocena: 2+
