Nešto malo više od 2 godine nakon prvog Smile aka Osmeh (2022) Parker Finn nam je podario evo i drugi osmeh…a sudeći po uspehu na blagajnama čini se da će i treći njegov film biti nastavak ove franšize što bi ga učinilo retkim debitantom koji je režirao (barem prva 3 puta) isključivo nastavke svog originalnog projekta…
Ono što sigurno nema sumnje jeste da se Finn izgleda baš dobro ispraksovao na svom debiju jer ovaj nastavak je i bolje režiran i bolje zamišljen projekat…uz jednu veliku zamerku (ali o njoj kasnije…u stvari, biće 2 velike…zamerke).
Ako se možda ne sećate prvog dela pročitajte nešto o njemu u ovoj recenziji ali, generalno, i nije toliko bitno što radnja ovog filma počinje šest dana nakon završetka prethodnog. Hoću reći, komotno je ovo mogao biti film koji se odigrava i 2 godine nakon prvog…dakle nebitno je…jer, osim te osnovne premise “kletva/demon koja se prenosi tako što zaposednuti izvrši ritualno samoubistvo (praćeno zlokobnim osmehom) pred nekom osobom i onda taj svedok postane nosilac virusa demonskog smeha” koju će vam gotovo na isti način prepričati i jedan lik negde na polovini filma, ništa ovde vam neće biti “nejasno” ako niste gledali prethodni film…ili ako niste u svom životu gledali niz sličnih “kletva” filmova…štaviše ako ste gledali…baš sve će vam biti jasno.
Ovo je svakako ambicioznija priča (sa gotovo duplom većim nego za prvi deo ali i dalje ipak skromnim budžetom od 28 miliona $) koja u svom središtu ima pop zvezdu Skye Riley koja pokušava, nakon traumatičnog iskustva od pre godinu dana, da se ponovo vrati na scenu.
Dakle, u ovom filmu imamo svega i više i “bolje” od prvog dela…pa zašto onda nije zaista bolji od njega ?
Osnovni problem je što nam “Osmeh 2” suštinski ne donosi ništa novo što se tiče “mitologije” i u krajnjem slučaju tretmanu/načinu kako se “zaraženi” ponašaju i šta im se dešava.
Zato će, pretpostavljam, oni koji nisu gledali prvi deo znatno više uživati u ovom konceptu jer je glamurozniji i upeglaniji nego prvi deo.
Ali nije mi to predstavljalo glavnu manu. Ono što jeste jeste sam sadržaj ovog (čini mi se znatno više nego prethodnog) filma. A on je, suštinski, sadržajno, prazan.
Kada se taj “sadržaj” zasniva uglavnom na “u snu san” klišeju onda dugačkih 127 minuta postaju još i duži jer…kada nakon prvih par sekvenci shvatite da se većina (ako i ne sve) što vidite odigrava isključivo u “glavi” naše nesrećne junakinje onda jednostavno prestanete da brinete…
I tako, već negde nakon pola sata sam prestao da baš pažljivo pratim “radnju” i sve češće sam gledao na sat nadajući se da će se, kako se pribiližavamo kraju, ono što vidimo zaista biti nešto što se i zaista dešava u ovoj priči…i da nije sve to samo fantazmogorija, halucinacija i, budimo iskreni, otaljavanje priče ponavljanjem sličnih fazona i fora koji ne vode ni ka čemu (kačamaku).
A opet, lepo je ovo režirano…vizuelno dopadljivo…zvučna slika impozantna (i praktično glavni horor igrač)…
Na skali od (1-6) ocena: 3
