Mislim da deset epizoda “Death and Other Details” nije zaslužilo ni deset rečenica teksta o njoj…ali šta ćemo…
Ova priča smeštena na luskuzni turistički brod čije putnike čine porodica Collieri i njihovi budući/sadašnji/prošli biznis/privatni partneri (koji su svi tu u osvit potpisivanja njima veoma važnog poslovnog ugovora) započinje tzv. “zaključanom sobom” misterijom jer je jedan od gostiju ubijen harpunom u svojoj, zaključanoj sa unutrašnje strane, sobi.
Na sreću, na brodu je “najbolji detektiv na svetu” Rufus Cotesworth (stari dobri Mandy Patinkin) ali i svojeglava i zgodna Imogene Scott (glumi je meni totalno nepoznata Violett Beane) koju je porodica Collier usvojila nakon što je njena majka (lična sekretarica vlasnika Collier kompanije) poginula u auto eksploziji podmetnute bombe.
Detektiv Rufus je bio angažovan tada, pre 18 godina, da pronađe ubicu njene majke ali taj slučaj nikada nije rešio i Imogene je veoma, veoma ljuta na njega… ali kao i u svakoj ovakvoj priči, uskoro će morati da se udruže i da pokušaju zajedno da reše ovo ubistvo na brodu.
(zaboravio sam da vam kažem da Imogene ima super intiuativne sposobnosti i fotografsko pamćenje…i male grudi…ako vam je to bitno)
Elem, ova mozgalica u stilu Agate Konan Kristi Dojla, uvijena u nekakvu, trebalo bi biti, duhovitu crnohumornu oblandu, morala je, po svim svojim sastojcima, da baš bude moja “čorba”.
Kada tu dodate da se među glavnim likovima/sumnjivcima krije najmanje tri lezbejke (i to različitih rasa) plus da je sve od posade pa do putnika maksimalno “diverzitivno” (znači i rasno i polno i starosno i seksualno…jedino nisam primetio hendikepirane) “Death and Other Details” ne samo da bi se morao svideti meni (videti prethodni pasus) već i Dizni kompaniji (vidi ovaj pasus).
Na žalost, po autore, a na sreću po gledaoce ova serija se nije svidela ni Dizniju te druga sezona nije ni u planu (glavna misterija se razrešava u prvoj ali su nam ostavili nekakve komadiće (tela) za tu sledeću, koja nikad biti neće, sezonu).
Prvih nekoliko epizoda ima svojih draži ali kako radnja odmiče zaplet sam sebe zapliće nekakvom “Kajzer Sose” mitologijom a silni preokreti izgledaju i isforsirano i često besmisleno.
Jeste da se barem sa režiserske strane trude da ovaj bled scenario/dijaloge zamaskiraju nekim zanimljivim estetsko/vizuelnim rešenjima kako neke stvari da nam dočaraju ali ubrzo i to postane dodatni (nepotrebni) napor za gledanje.
Zbog Mandy Patinkina kojeg sam pre svega zavoleo kao doktora Jeffrey Geigera u seriji “Chicago Hope” (1994-2000) ipak plus na krajnju ocenu.
Na skali od (1-5) ocena: 2+
