Marketinška kampanja za film “Longlegs” bila je savršena. Od prvih uznemirujućih tizera do trejlera koji vam uglavnom ništa ne otkrivaju o priči i insistiraju na atmosferi straha i beznađa.
Sa finansijske strane pokazala se veoma uspešnom jer je “Sakupljač duša” (kako su ga zgodno i spojlerično preveli domaći distributeri) postao za kompaniju Neon (uglavnom specijalizovanu za nezavisne i rekao bih egzotične filmove) najgledaniji film na američkom box officu.
I dok je to, što bi se reklo, biznis, i razni filmovi, dobri ili loši, zarade ili propadnu u američkim bioskopima, nakon premijere usledio je novi talas od strane raznoraznih kritičara i medija koji su počeli “Longlegs” proglašavati najjezivijim filmom godine, decenije,veka…
Pošto, sticajem životnih okolnosti, koristim internet i zanimaju me filmovi, taj talas je zapljusnuo i mene i onako mokar, navlažen ušao sam u bioskop očekujući da će me ugrejati vreli Nikolas Kejdž (osim, sasvim namerno tako sklopljenje-sklepane prethodne rečenice zanimljivo je da nisam ni znao da Kejdž ovde “glumi” do pre neku nedelju).
Odmah da vam kažem, izašao sam “mokar” iz bioskopa. Možda da su mi očekivanja bila manja bolje bih se proveo gledajući film Oza Perkinsa (inače sina Entoni Psiho Perkinsa).
Priča o, blago rečeno, socijalno nesnalažljivoj FBI agentkinji Li Harker koja je na tragu višedecenijskog serijskog ubice po imenu Longlegs (jer tako se potpisuje na šifriranim pismima ostavljenim na mestima zločina) i sa kojim, otkriva se praktično odmah na početku, ima i direktne veze, pozajmljuje raznorazne motive, simbole i rešenja iz nekih drugih klasika i to Oz Perkins (napisao i scenario) uopšte ne krije.
Nevolja je što su ti filmovi (od “Kad jaganjci utihnu” do “Sedam”) za nekoliko koplja bolji i efektniji od ovog svakako vizuelno dobro upakovanog proizvoda koji, za razliku od pomenutih, nema ni dušu ni duh svojih slavnih uzora.
Posebno mesto koje ne može niko preskočiti pričajući o “Sakupljaču duša” je perfomans Nikolas Kejdža.
Ako je bila namera da njegova pojava i “egzibicionizam” izazovu jezu sasvim sam siguran da niko nije želeo da izazove smeh a to je upravo, sudeći po mojoj a i reakciji većeg dela publike u sali, uglavnom uspeo da doprinese svojim “stanislavKejdžovskom” metodom glume.
“Longlegs” nije jeziv niti je strašan. Većina gledalaca će veoma brzo zaključiti na koji put nas vodi priča i ne verujem da će završnica izazvati iznenađenje (a to je i gotovo nemoguće jer u samom filmu imamo praktično samo četiri lika/glumca),
Dobra fotografija i zanimljiva početna premisa sa i više nego solidnim glumcima (ako ne računamo Kejdža jer je on van svake kategorije) je dovoljna da vas privuče do malog ekrana kada se ovaj film (ubzo) pojavi na strimerima/torentima ali dali vredi juriti u bioskop ?
Ne mislim da vredi..ali ako se ipak odlučite, sala 3* u Cineplex Galeriji ima odlične projekcione uslove (za razliku od Cineplex Ušća) i gledaćete ga upravo u onakvom formatu/izgledu kako je realizovan i zamišljen.
Na skali od (1-6) ocena: 3
