U ovom serijalu tekstova pod nazivom "Utehe" pričamo o filmovima koji su me nekada davno oblikovali u ovakvo stvorenje u koje sam se na kraju pretvorio. Mada su oni pre svega izgradili moj filmski ukus nema sumnje da su me formirali i kao ličnost sa svim svojim manama...i po nekoj vrlini. O nekim filmovima koji će se naći na ovoj "memory lane" listi, u redosledu koji nije uopšte bitan, već sam i pisao, u nekom drugom kontekstu...i nekom drugom vremenu.
“Butch Cassidy and the Sundance Kid” je i te premijerne 1969 godine i ove 2024 godine, znači oduvek, pripadao kategoriji van vremenskih filmova (O toj kategoriji možete više pročitati u mojoj magistarskoj dizenteraciji “Van vremena-kombi istorija”, treće poglavlje).
I kada sam ga kao klinja gledao na TV po prvi put (dal’ beše TV Zagreb u okviru JRT šeme?) beše mi super interesantan i super “čudan”. Jer, najmanje je ličio na vesterne na koje sam do tada navikao a beše ipak vestern (jahali su konje i potezali pištolje).
Plus, ona pesma…pesma i vožnja biciklete…
Kako je moguće da takvu sekvencu stave u film…i kako je moguće da film sa takvom (gotovo slepstik) scenom ima završnicu u stilu “Divlje horde” još jednog legendarnog filma iz plodne/rodne holivudske 1969 berbe.
Za one koji pojma nemaju ko su Buč Kasidi i Sandens Kid evo kratkog sadržaja:
Inspirisan (dostupnim) istorijskim podacima ova priča po scenariju William Goldman-a (za koji je dobio i Oskara) je romantizovana verzija doživljaja pljačkaškog tandema (i to vozova u vlasništvu Union Pacifika) koji su postali toliko ozlogašeni (jer su bili uspešni) da je vlasnik pomenute kompanije lično finansirao poteru koja je imala samo jedan cilj a on je glasio “goniti ih do smrti”.
Bila je ovo prva (od ukupno dve) saradnja dve velike filmske zvezde, Pol Njumena i Roberta Redforda. Društvo im je pravila neodoljiva Katrin Ros koju je publika tada pamtila iz velikog hita “Diplomac” (za koju je bila nominovana za Oskara dve godine ranije).
Ne smem zaboraviti ni čoveka koji je i najviše zaslužan što je “Butch Cassidy and the Sundance Kid” na kraju upravo ovako “ispao”. Bez “kuvarske” veštine George Roy Hill-a ( The World of Henry Orient (1964)) poput finih vizuelnih vinjeta (zbog kojih upravo ovaj film i danas deluje tako sveže, drugačije i originalno), sjajni “sastojci” (glumci i scenario) ne bi uspeli da se ovako savršeno uklope i stvore magiju.
Što se tiče kritike, za razliku od oduševljene publike, tadašnji kritičari nisu bili pametni kao ovi današnji (pre svega mislim na sebe).
Mnogima je smetalo upravo to što se toliko razlikuje od drugih vesterna (jer za razliku od od već odavno postojećeg trenda tzv. anti vesterna “Buč i Kid” nije bio mračan…naprotiv) a posebno ih je nervirala ta, iz ove perspektive, sad već čuvena “potera” koja “pojede” središnjicu filma jer se…eto…kao ništa ne dešava…i dosadno je…
Zahvaljujući ovom filmu otkrio sam genijalnog Burt Bacharach-a koji nam je podario pregršt muzičkih hitova koje svi znamo (ali možda ne znamo da je on autor).
Na skali od (1-6) ocena: 6
