U ovom serijalu tekstova pod nazivom "Utehe" pričamo o filmovima koji su me nekada davno oblikovali u ovakvo stvorenje u koje sam se na kraju pretvorio. Mada su oni pre svega izgradili moj filmski ukus nema sumnje da su me formirali i kao ličnost sa svim svojim manama...i po nekoj vrlini. O nekim filmovima koji će se naći na ovoj "memory lane" listi, u redosledu koji nije uopšte bitan, već sam i pisao, u nekom drugom kontekstu...i nekom drugom vremenu.
Stefan Brand (Louis Jourdan), nek’dašnji poznati pijanista a sada samo oronula prikaza samog sebe, vraća se posle još jedne besane noći u svoj Bečki dom. Za ujutru je zakazan dvoboj sa suprugom neke dame kojoj je ukaljao čast i plan mu je da se brže bolje spakuje i odleprša iz grada dok se ne smiri situacija.
Verni batler John (inače nem), pre nego što započne pripremu kofera i odeće koju će spremiti za svog gospodara, uručuje mu pismo koje je stiglo tokom njegovog odsustva.
Stefan ga otvara i nailazi na prve rečenice ispisane u njemu…
U trenutku kada budeš čitao ovo pismo ja ću verovatno biti mrtva…
By the time you read this letter, I may be dead….
iz Pisma nepoznate žene
Ono što sledi je priča “nepoznate žene”, Lise (Joan Fontaine) koja će upoznati Stefana još kao tinejdžerka, kada se on doseli sa John-anom (i svojim klavirom) u zgradu u koju ona živi sa svojom majkom.
On onako mlad zgodan i lep, sa divnim manirima i ponašanjem vrhunskog džentlmena, ona onako mlada i naivna i nevina, sasvim je bilo očekivano da će se u njega zacopati svim svojim širokim mladačkim srcem…
Ono što je bilo neočekivano jeste ono što sledi (ne, nema ovde nekakvih nedoličnih odnosa između maloletnice i nemaloletnika), jer Lisa će ostati zaljubljena u njega čitav svoj život (a praktično će tokom tog njihovog prvog susreta prozboriti samo par reči u prolazu).
Režiser Max Ophuls, nemački Jevrejin izbegao od nacizma u Ameriku, značajni deo svoje karijere proveo je u Beču. Zahvljajući njemu (i njegovim razgovorima sa scenaristom Howard Koch-om) Ophuls ne samo da je fizički (vizuelno) uspeo da oživi Beč sa početka XX veka (taj drugi susret između odrasle Lise i Stefana sadrži pažljivo rekonstruisane (umiksane sa Ophuls-ovom melanholičnim sećanjima na grad koji je mnogo voleo) i sagrađane studijske kulise koji čine spektakularne prizore Beča (imaginarne i stvarne), već je elegeničnim pokretima kamere i muzičkim temama čitav taj segment učinio jednim od najromatičnijih koje će te pronaći u filmskoj holivudskoj riznici.
Ne mogu se zakuniti da li sam prvi put pogledao “Letter from an Unknown Woman” u kinoteci ili na televiziji ali sam sasvim siguran da je na mojoj VHS kaseti završio tokom ciklusa najboljih filmova emitovanih na Televiziji Beograd (čini mi se u sezoni ’94-’95 povodom obeležavanja “100 godina filma” i da je lista prikazanih 100 filmova preuzeta iz “Sight and Sound” iz 1992 godine gde je ovaj film bio na visokom 22 mestu).
Zamislite da sada na RTS krene ciklus najboljih filmova svih vremena, ili kao što je takođe nekada bilo, ciklus SVIH dobitnika Oskara, ili napr. "Festovi premijere", ili ciklus nekog režisera tipa Hičkok, Melvil... U stvari, sasvim je moguće i da tako nešto slično i dalje postoji (a znam da ne postoji) niko živ to ne bi gledao... Film je izgubio konotaciju umetnosti odavno i publika koja filmove doživljava nešto više od puke (i pučke) zabave odavno je svedena na minimalu...
“Letter from an Unknown Woman” je stigao u moj život u doba kada sam još bio mlad, nevin i naivan i kada sam verovao u “ljubav”.
Kada sam ga nedavno opet, posle nekoliko decenija, odgledao, nisam više bio mlad, nevin i naivan… i nisam više verovao u “ljubav”
ali opet me je, jednako snažno i razorno, rastavio na komadiće kada je krenula odjavna špica…
Jedna od ponajboljih melodrama u istoriji tog filmskog žanra.
Na skali od (1-6) ocena: 6
