Trenutno na našem bioskopskom repertoaru možete pronaći i “Amelijina deca”, portugalski (ali gotovo u potpunosti na engleskom) horor koju je svoju premijeru imao 2023 (ali u svetsku distribuciju je krenuo ove godine).
Slično kao i u “Pozivnici za pakao” i ovde priča započinje tako što Edward preko aplikacije (i kapi krvi i DNK analize) pokušava da otkrije ko su mu roditelji. Naravno, on ne zna a mi (publika) znamo da je on ona beba (oteta) sa početka filma u verovatno i najinteresantnijoj sceni ovog ostvarenja.
Uskoro dobije “podudarenje” i saznaje da ima brata blizanca i majku koja već 31 godinu pokušava da ga pronađe. Što bi rekli u eminentnim književnim srpskim bestselerima, ne časeći ni časa, Edvard sa svojom devojkom Rajli seda u avion i pravac Portugal iz Amerike. A tamo, pravo renta kar i put ka osamljenoj vili oko koje niko ne živi osim nekih poljoprivrednih proizvođača (baba i deda) koji prodaju zdravu hranu uz cestu.
U vili Edvarda dočekuje brat Manuel (pljunuta slika Edvarda osim što nosi periku…mislim, nosi periku ali u filmu se podrazumeva da publika shvata da je to prirodna kosa i da je to način da razlikujemo ove blizance).
Naravno tu je i majka Amelija.
Sad kada smo upoznali sve aktere ovog kamerno-gotskog horora, “Amelijina deca” kreću putem kojim se uopšte ne ide ređe…naprotiv.
Dovoljno je da imate sasvim površno poznavanje horor postulata i klišeja i gotovo će te u potpunosti moći predvideti u kom smeru će nas ovaj film odvesti…jer sve je tu…
Sumnjičava devojka/verenica, tupavi/zaslepljeni/začarani verenik/momak i mračna tajna iz prošlosti i zlokobne skrivene namere koje imaju brat Manuel i majka Amelija prema Edvardu…i sve to u ovoj ogromnoj mračnoj kući prepunoj škrip/škrip zvukova i noćnih mora.
Zanatski je ovo dobro usnimljeno i glumački solidno odglumljeno te bi mu čak i dao prelaznu ocenu da nema apsolutno nemaštovitu i tupavu završnicu koja čak nema nikakav, u ovakvim slabašnim filmovima, preko potreban najgluplji mogući twist…jer barem bi sa njim “Amelijina deca” bila zabavna na onaj šeretski način u kome vam autori jasno daju do znanja da i sami znaju da je ovo što su napravili i nije baš nešto… ne, ovde, režiser i scenarista Gabriel Abrantes ostaju bolno ozbiljan do samog kraja.
Na skali od (1-6) ocena: 2+