U ovo turbulentna vremena i u svetu i kod nas prava je retkost naići na neki sjajan film. Ni “Tetris” nije tu izuzetak.
Ova kvazi istinita priča bavi se svima poznatom igricom koja je, možda manje poznato, stigla u naše domove pravo iz Sovjetskog Saveza i to u godinama pred raspad te komunističke imperije.
Glavni junak Henk (Taron Egerton) kupuje prava za japansko tržište za “Tetris” od moćne korporacije Mirrorsoft (u vlasništvu još moćnijeg medijsko konglomerata Mirror Group Newspapers tada u vlasništvu prevejanog biznismena Roberta Maxvella).
Ono što Henk ne zna jeste da ugovor koji Mirrosoft ima sa ruskim vlasnicima “Tetrisa” (i njegovim tvorcem Alexey Pajitnova) uopšte nije valjan a to će uskoro i sam otkriti kada se nađe u Moskvi i pokuša direktnim pregovorima da dobije prava za, tada tek planiranu, Nintendo Gameboy “ručnu” konzulu.
Ono što sledi jesu pregovori i “preokreti” u koju će biti umešani i KGB i korumpirane zapadne korporacije ali i naivno “poštene” takođe zapadne kompanije a sve to umiksano/blendirano kroz jadnu napaćenu slovensko socijalističku dušu koja mašta o Koka Koli.
Nije da je ovo negledljivo ali umesto da sve vreme ostane na tom laganom komično dramskom štivu iz nekog razloga povremeno smešta svoje junake (i radnju) u sasvim ozbiljne dramske situacije koje iz perspektive samog filma deluju i apsurdno i naivno i pre svega uverljivo kao maska koju nosi Roger Allam.
