Nije giallo bio samo italijanski specijalitet već su često u pitanju bile međunarodne koprodukcije. Ovo je špansko-italijanska a znamo da su i tamo uvek vrela leta.
Režija: Tulio Demicheli
Glume: George Hilton
Fernando Rey
Anita Strindberg
Luciana Paluzzi
Špansko-italijanska koprodukcija od pre 51 godine (ako ovo čitate 2042 onda je od pre sedamdeset godina) je krimić smešten u privatnu kliniku u kojoj se kokaju doktori. Tačnije, samo jedan.
Majkl mu je ime, njegova majka ponosi se njime.
Hteo je da prebegne na drugu, konkurentsku, kliniku u Milanu (do koje se putuje avionom) ali pre nego što je spakovao kofere i sanduke neko ga je spakavao u onaj drugi sanduk, mrtvački.
Osumnjičeni su njegova žena (Strindberg), njegov najbolji drug i kolega (Hilton), vlasnica klinike Elena, a ništa manje sumnjiv nije ni direktor te iste klinike.
Elena je inače veoma bolesna, na srceta, i neophodna joj je operacija.
Udovica Anita Strindberg (Who Saw Her Die)je takođe doktorka, ne sa sela, već sa iste klinike.
Ovaj neinventivni zaplet (i rasplet) na sreću, poneki put biva presečen istragom duhovitog inspektora (Fernardo Rey) koji je upravo prekinuo sa pušenjem. A svi u filmu, oko njega, puše.
Sem tih, malobrojnih, interesantnih pasaža ovaj film će te pamtiti (ukoliko ćete ga uopšte pamtiti) po operaciji na srcu. Te scene, u kojima nema nikakvih specijalnih efekata već je direktno prikazana prava operacija, onima sa slabijim stomakom (a to sam ja) nimalo neće prijati. Sa druge strane, te scene, su i vrhunac filma i priznajem,donose odličan saspens i glavni razlog su što filmu dajem ocenu koja sledi.
“Coartada en disco rojo” je jedan (ispod?)prosečan krimić koji sasvim moguće i ne zaslužuje vašu pažnju ukoliko vas ovih prethodnih nekoliko pozitivnih stvari koje sam naveo nisu inspirisali da ga ipak pogledate.
Na skali od (1-6) ocena: 3-*
*treba imati u vidu da sama kopija koju sam gledao nije bila baš kvalitetna
