Nekada su se ovakvi filmovi zvali/bili blaxploitation (neki od čuvenijih predstavnika tog podžanra su “Shaft” i napr. parodija na Frankeštajna “Blackenstein”) i imali su super funky i soul muziku.
Sada su to “promišljene satire koje ismevaju horor klišeje i rasne stereotipe” (iliti originalno: The Blackening is a thoughtful satire that skewers horror tropes and racial stereotypes).
Šio mi ga Đura.
Grupa prijatelja se okuplja nakon 10 godina u (iznajmljenoj) kolibi u šumi gde ih progoni manijak sa blackface maskom i samostrelom.
Prvih petnaestak minuta “The Blackening” obećava relativno pristojnu zabavu (jer horor i komedija funkcionišu taman kako treba) ali kada krenu sa “Niga tebi Niga meni” i tim nekim crnačkim žargonima/dosetkama moje interesovanje za film rapidno opada.
Simpatična je ona fora gde treba da nabroje 5 crnih glumaca koji su glumili u seriji “Prijatelji” (jer tu seriju afroamerikanci ne gledaju 🙂 ), simpatično je i nekoliko replika ali, ‘ebiga, nisam ja taj kapacitet da bih razumeo svu lepotu i kvalitet ovog filma.
Sad mi je jasno a istovremeno i neverovatno da Amerikanci i dalje prave filmove koji su bez ikakve sumnje namenjeni samo jednoj uskoj populaciji publike i to zasnovanoj na rasnoj osnovi. I još se taj isti Holivud diči svojom “diverzifikacijom”.
Što se tiče samog zapleta i raspleta “The Blackening” sve ono što ste očekivali da će se odigrati u njemu upravo i hoće baš onako kako ste i predvideli.
Opet, ne mogu reći da je ovo loš film… gluma je korektna, režirano je profesionalno i manji budžet je funkcionalno iskorišćen.
Mada, definitivno je ovo moglo i mnogo bolje…
Na skali od (1-6) ocena: 2+/3-
