Ako vas interesuje “eurotrash exploitation” kinematografija u “Autoputu boje krvi” pronaći će te sve ono zbog čega volite da gledate te filmove, plus, ni sam film neće biti (mnogo) loš.
Naravno glavna zvezda je Franco Nero (kao Walter Mancini) ali jednako (ako ne i mnogo više) će vas zainteresovati i Corinne Cléry (glumi Eve) koja je nakon erotskog hita “Priča o O” (1975) i ovde odlučila da nam pokaže sve svoje čari.
To će učiniti već odmah na početku kada je njen suprug, (neuspešni italijanski novinar) koga ubedljivo i ljigavo tumači gospodin Nero Franco, praktično siluje. Mada, brzo će nam pojasniti (autori filma) da u stvari njih dvoje samo vole malo grublji seks.
Inače njih dvoje su na odmoru (sve sa prikolicom) negde u Nevadi u nekakvom kampu. Kada krenu nazad ka Los Anđelesu uz put pokupe stopera (David Hess) koji će se veoma brzo razotkriti kao pljačkaš banke i nemilosrdni ubica.
Uzevši ih kao taoce kreće ka meksičkoj granici sa namerom da ih se, kada ostvari cilj, zauvek reši. Ako uz to još može da se i malo zabavi sa Eve eto i njemu i nama (publici) zabave.
“Hitch-Hike” je sa ove vremenske distance fascinatan film ali ne zbog svojih nekakvih filmskih kvaliteta već zbog “antropoloških” razloga jer u to doba (sedamdesete) bilo je sasvim normalno da se snimaju ovakvi mizogeni filmovi.
Ma šta mizogeni…poniženje i tortura koju doživljava Eve, zbog konstantnog načina kako je u filmu tretiraju svi muškarci (a i režiser Pasquale Festa Campanile se uopšte ne libi da nam kad god je to moguće prikaže obline Corinne Cléry) je, verovali ili ne, blaga verzija onog kako su ženski likovi bili tretirani u nekim drugim eurotrash filmovima iz tog perioda.
Mislim, ako niste gledali neki ovakav film biće vam svo ovo nasilje prilično šokantno. A ako ste gledali shvatićete da je ovo prilično sofisticirana verzija…
Osim ženske eksploatacije “Autostop rosso sangue” standardno eksploatiše (tj. krade) čitave segmente iz nekih drugih poznatijih filmova. Napr. “Duel” Stivena Spilberga.
Zbog čega je onda “Hitch-Hike” prilično visoko rangirana u ovom žanru ?
Veoma zanimljivu muziku komponovao je Ennio Morricone.
“Hitch-Hike” ima i jednu scenu/kadar koju će te upamtiti iz raznoraznih razloga a ovde ne mogu da ih spojlujem jer se dešava u jednom ključnom momentu.
Ono što mu dodatno donosi (bizarni) kvalitet jeste sasvim vidljiva činjenica da ovaj nije sniman u Americi što i nije problematično koliko je spektakularno ta činjenica očigledna. Radnja bi trebala da se dešava u Jumi i na putu kroz pustinju/preriju a okolina je planinska i toliko je hladno da svi nose duge rukave.
Mislim, samo zbog toga vredi pogledati ovaj film.
Pasquale Festa Campanile je pisao scenarije za klasike Lućiana Viskontija (poput “Roko i njegova braća” i “Gepard”) ali i za raznorazne treš projekte. Ovde se samo bavio režijom…
Nebitno…
Ono što je bitno jeste da kvalitetom “Hitch-Hike” ne može da dosegne ocenu koja sledi ali igrom sudbine i zvezda koje su se poklopile njemu ipak sledi…
Na skali od (1-6) ocena: 3-/2+
