Kultna američka tinejdž drama iz 1985 lansirala je nekoliko zvezdanih karijera a John Hughes-a postavila na mesto osobe koje će redefinisati i kreirati novi holivudski pogled na omladinski film i savremenu komediju. Ali o Hughes-u sam već pisao mnogo puta.
Zato hajmo malo o Simple Minds-u i njihovom ubedljivo najvećem hitu zbog kojeg su i postali veliki bend. Paradoksalno to je pesma koju oni nisu komponovali već samo otpevali…
Ili malo o Judd Nelsonu (Fandango (1985)) koji je bio među najtalentovanijima u toj Brat Pack ekipi ali je zbog svog stava i svojih (loših) navika početkom devedesetih načisto upropastio svoju karijeru (nakratko je vrativši serijom “Suddenly Sussan”).
Ili šta reći a “ne zaplakati” o Molly Ringwald koja je tih godina bila ubedljivo najveća tinejdž zvezda.
Dobro…Emilio Estevez je uspeo da ima kakav takav=nekakav kontinuitet tokom devedesetih u nizu relativno poznatih ali uglavnom očajnih filmova. Mada, njega gluma i nije toliko zanimala… a u svakom slučaju ima dovoljno (porodičnog) blaga da mu filmovi poput ovog dole (u kome se pojavljuje ubogi Judd Nelson) nisu potrebni radi preživljavanja.
Kao što vidite “Jutarnji klub” je baš lansirao karijere…
Elem, vratimo se mi njemu, kada ga već pominjem.
Ova priča o grupici tinejdžera iz različitih socijalnih i društvenih grupa koji se u subotu, 24 marta 1984, po kazni, nađu u sedam ujutru u detention-u (Detention vam je kazna u američkim školama koja se sastoji u tome da učenici, obično nakon nastave, moraju neko vreme da provedu u posebnoj učionici gde će raditi neke dodatne dužnosti ili zadatke).
U kazni moraju ostati čitav dan a u toj praznoj školi (subota je) sa njima je samo zamenik direktora koji se trudi da oni “kvalitetno” provedu to vreme.
A to je da sastave esej od 1000 reči (sa temom “Ko sam ja”) i da se do 16:00h ne mrdnu sa mesta niti međusobno domunđavaju.
Podsećam, to su osamdesete, nije bilo mobilnih telefona/interneta te hteli ili ne hteli deca su tada morala međusobno pričati.
A kada počne priča ona traje svih devedesetak minuta filma… i to i neke ozbiljne teme.
Ne mislim da je ikada našoj publici ovaj film toliko značio koliko su se Amerikanci na njega “naložili” i zbog čega je tamo stekao kultni status.
Hughes-ovi dijalozi su često na granici trenutnog dobrog “ukusa” (i danas svakako ne bi mogao biti snimljen sa tim rečenicama) ali ne u smislu nekakvih pogrdnih reči nego načina kako se ovde tretira ženski lik.
Da odmah pojasnim, nije to nekakav stav autora (Hughes je ovde kompletni autor), već je to odnos “princeze” i “kriminalca” (kada budete gledali znaćete na koga se referiram) i takvi grubi smo definitivno bili tih godina…odnosno nismo zbog toga dizali “revolucije”.
Da li smo zbog toga ispali lošiji ljudi ne znam ali svakako nismo oblikovani u mekušce kao što su postale današnje generacije.
"Ne kenjaj matori !" poručuje mi moj klinac dok pišem prethodne redove...
Elem, “The Breakfast Club” više liči na adaptirani pozorišni komad sa ulogama koje kao da su i kreirane na pozorišnoj sceni a ovde prenete na “platno”.
Hughes povremeno razbija taj teatralni ritam nekavim “akcionim” sekvencama (u kojima deca jurcaju po praznoj školi) ali to ne pomaže mnogo u popravaljanju krajnje utiska.
Utiska koji nije loš…ni nešto mnogo,mnogo dobar.
Na skali od (1-6) ocena: 3/3+
