Ne znam šta da vam kažem ljudi. Brian De Palma jedanaestog septembra puni 83 godine i mada postoje nezvanične potvrde da radi čak na dva nova filma (“Sweet Vengeance” koji je navodno na korak od početka snimanja i “Catch and Kill” koji je in-development) teško da ćemo imati priliku da vidimo neki novi rad ovog majstora.
Iskreno, radije bi pogledao i najgori rad De Palme nego većinu smeća koje nam stiže poslednjih godina iz Holivuda.
“Raising Cain” je upravo jedan od filmova ovog autora koji neki smatraju veoma lošim. Nastao nakon katastrofe sa “Vatrometom taštine” (koji je bio “boks ofis” bomba i ako je imao zvezdanu postavu od Tom Henksa i Brus Vilisa pa sve do Melani Grifit) Brajan De Palma se ovde vraća onome što je najviše voleo da radi.
Saspens koji u središtu ima njegove omiljene motive (4 S): Seks, Smrt, Stil i Shizofrenija iliti Split personality…
Gledao sam “Raising Caine” mnogo puta pre mnogo godina. Sećam se da sam završnu sekvencu besumično vraćao nazad i puštao opet sa VHS trake koja je sadržala tv snimak sa ružičaste televizije iz doba Nemečeka.
Ta završnica sažima sve ono što volim kod De Palme i, sasvim moguće, sve ono što neki drugi (koji pojma nemaju) i ne vole.
Godine su prošle (pune muka) i pre neki dan pogledah opet “Raising Cain”. Priču o nevernoj ženi, mužu psihopati i beskrajnoj samoironiji kojom nas De Palma sve vreme zasipa a da niste ni svesni toga.
Jer ovo je što bi rekli De Palma “do koske”. Ako su ga ranije optuživali da imitira Hičkoka ovde im je svima poručio da mogu da od’ebu jer on u ovom filmu bukvalno omažira samog sebe.
To kako ovde John Lithgow glumi osobu sa poremećajem višestruke ličnosti je tek priča za sebe. Na granici parodije i horora, komedije i drame De Palma prepušta Lithgowu da namerno afektira i šmira a da opet to u kontekstu filma bude upravo ono što je potrebno u datom trenutku.
Verovatno je njegova uloga tj. interpretacija ono što će mnoge od vas prelomiti da volite/ne volite ovaj film ali morate je gledati upravo onako kako je zamišljenja u čitavoj atmosferi filma koji se poigrava i sa makabreom i sa satirom preko svih likova u priči.
Da li od detektiva koji će bukvalno zaspati u kancelariji dok im je ubica na ispitivanju u susednoj ili do (ovde beskrajno šarmantne Frances Sternhagen) doktorke psihijatrice (na hemoterapiji i kako sama reče u jednom trenutku “sa perikom koja je čini da izgleda ko travestit”) koja se teško snalazi i u prostoru a kamoli u vremenu.
[imdb]tt0105217[/imdb]
Nisam ni znao da gledam drugačiju verziju od one originalne jer je upravo ovakva ličila na De Palmu. Naime, u bioskopskoj verziji (na koju je De Palma na kraju, nakon loše reakcije test publike, nesrećno pristao) radnja je poređena hronološki.
U ovoj bluray verziji, koja je inače nastala prvo kao fan montaža Peet Gelderblom-a prema originalnom scenariju a potom je uz odobrenje De Palme (koji je rekao da je upravo ovaj film ovako trebao da izgleda) zvanično uključena u bluray izdanje iz 2016 godine, nikakve nove scene nisu dodate ili oduzete.
Jednostavno je samo prvo postavljena u fokus priča supruge (naše gore list Lolite Davidovich) i onda nakon nekih 15ak minuta i nakon tog “šokantnog” preokreta vraćamo se na događaje iz prošlosti.
Mora da je to bilo suviše moždano naporno za publiku iz 1992 godine… Pre Pulp Fiction-a i pre Mementa…
Ovo svakako ne upada u najbolja De Palmina ostvarenja ali je možda i najbolji početni vodič za one koji žele da urone u svet ovog genijalnog umetnika.
U “Raising Cain” pronaćiće te gotovo sve odlike De Palminog vizuelnog stila i ako ne prepoznate bar nekoliko vrhunskih sekvenci u njemu onda nećete mnogo uživati i u njegovim drugim (boljim) ostvarenjima.
Na skali od (1-6) ocena:4/3+
[/et_pb_text][/et_pb_column] [/et_pb_row] [/et_pb_section]
