Gledao sam ja svašta u svom životu ali ovoliku količinu bizarnosti, frenetičnosti, seksa, histeričnosti,nasillja i crnog humora u prvih 30ak minuta filma “Titane” nisam odavno…
Doduše, da sam pogledao prethodni film rediteljke Julia Ducournau “Raw” (2016) o devojci koja voli da jede…ljudsko meso, verovatno i ne bi prethodno napisao…tako da…moj uvodni pasus možete provući kroz drugačiju prizmu. A da vam zabava bude veća volim i pogledao sam uglavnom sve filmove Dejvida Kronenberga (ako ne računamo njegovu poslednju fazu).
Glavna “junakinja” Alexia (prva uloga fascinatne Agathe Rousselle) je striptizeta u nekakvom stip+auto klubu koja odmah na početku ubije napadnog obožavatelja tako što mu iglom proburazi uvo. Nakon toga će imati seks (bukvalno) sa automobilom a onda će postati nečiji sin…
A ovde sam preskočio gomilu stvari koje nećete moći ni da zamislite (ako ste “normalni” 🙂 ) a nije prošlo ni prvih pola sata…
“Titane” (inače, zaboravih da vam kažem, film počinje uvodnom scenom u kojoj nakon jedne auto nesreće devojčici Alexie ugrade titanski deo kao zaštitni deo lobanje) je 2021 godine osvojio kansku Zlatnu palmu,
i mogu apsolutno razumeti zašto bi jedan ovakav film zaslužio nagradu nekog festivala. Verovatno je i bio predviđen da cirkuliše isključivo festivalskim krugovima i da ga je, nenadano, Zlatna palma naprosto katapultirala u mejnstrim u smislu da ga ovog puta jednostavno nisi mogao “zaobići”, pa su o njemu, hteli to ili ne, “morali” diskutovati i oni koji obično ovakve stvari nikada ne gledaju.
Kada se taj frenetični početak priče završi i ona (priča a i glavna junakinja) uleti u “mirne vode” interesovanje za “Titane”, barem kod mene, opada.
Pokušaj da ta druga polovina bude nekakva intimna (i dalje bizarna) “psihoseansa” koja u centar stavlja (okrnjenu) “porodicu” i poigrava se sa “našim” trans/LBGTQ strahovima (i to, mnogi bi mogli da protumače, i ne baš u pozitivnom kontekstu za tu trenutnu “svetu kravu” zapadne civilizacije) od “prave” ljubavi nekako nije upalila “vatru” kod mene.
ako već niste izbrojali upotrebio sam čak 6 puta znakove navoda u jednoj, suštinski besmislenoj, rečenici...baš sam bio ekstreman.
Ljubitelji “extreme cinema” naći će naravno više zadovoljstva u ovom filmu.
Upravo festivali i služe da nam otvore “nove poglede” u svetu filma što ne znači da mora da vam se svidi ono što vidite.
Na skali od (1-6) ocena: 3+
