“Usekovanje” je zvanično snimljeno 2021 godine, prikazivan je na nekim festivalima u Srbiji i jednom u svetu (simbolično Moskva 2022) tokom prošle godine da bi se tek ovih dana počeo prikazivati u bioskopima. Sudeći po salama u koje su ga turili (napr. malešna sala 10 u Cineplex Ušću) i po količini marketinga koji je uložen u njega i ne očekuje se da ga ljudi gledaju…
Jer valjda naša publika nije navikla na dobre domaće filmove a “Usekovanje” je i više nego dobar.
Smešten u jedan dan (na slavu Usekovanje koja se obeležava 11 septembra) i gotovo u potpunosti u jedan stan ovo je priča o dvadeset dvogodišnjem Jovanu i njegovoj, blago rečeno ali barem na srpskom, disfunkcionalnoj porodici.
Oni koji ne vole te stare srpske reči umesto “disfunkcionalno” bi koristili stručne termine poput “(polu)raspale” familije.
Debitantski film Siniše Cvetića „Usekovanje” predstavlja portret jedne porodice I njene crne ovce I najmlađeg člana – Jovana. Sve ih pratimo u jednom danu, u jednom stanu, za vreme slave Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, gde roditelji kriju od Jovana i gostiju da se razvode, a Jovan krije od njih da se drogira i nada se da će ga vanzemaljci izbaviti iz beznadežnog i besmislenog postojanja na zemlji. Postepenim zahuktavanjem, kroz slavsku atmosferu i alkohol, kao i pojavu nenajavljenog gosta, dolazi do otkrivanja tih, ali i drugih porodičnih tajni i sukoba.
Gornji opis (pozajmljen sa sajta, jednog od pokrovitelja filma, Filmskog Centra Srbije) je prilično precizan (dodao bih samo da se sve odigrava u doba kovida) i beše glavni razlog što sam odlučio da ga pogledam (jer vidite i sami, ako redovno pratite BozzuVampira, ne gledamo baš puno domaće produkcije).
Sigurno je da me na gledanje nije naterala reklama koje, jel’te, i nema već me je “naterala” drama. Ovakav filmski koncept o prijateljima/porodici koja se okuplja za jednim (filmskim) stolom naravno da nije ništa originalan i uvek će se ovakve priče ekranizovati zbog te jednostavne i ekonomične premise ali stvarno ne pamtim domaće filmove koje su to uopšte i pokušale a kamoli ovako uspešno.
(doduše, i nisam baš neki ekspert za savremeni srspki film a što se tiče SFRJ produkcije TutaMuta je i dalje u ilegali pa ne mogu da ga pitam)
Možda je razlog što nema puno ovakvih pokušaja u nas taj što je, da bi ovakav projekat bio uspešan, potrebno imati dobar scenario raspoložene glumce i veštog režisera. Sve ono što naši savremeni filmovi koje sam batalio da gledam još početkom 21 veka uglavnom nisu imali.
Naročito scenarije… jer, a gde će mi moja grešna duša otiči ako ne priznam, mislio sam da nove generacije glumaca pojma nemaju da glume. Pokazalo se i baš mi je drago zbog toga da u stvari nije bio problem u njima već u očajnim dijalozima koje su im netalentovani scenaristi “trpali” u usta.
Možda je nekada Pavle Vujisić ili Bata Živojinović mogao samo svojom pojavom da izvuče lik koji je realno loše napisan (a pominjem njih dvojcu jer često se, pogrešno, govori da oni nisu bili dobri glumci nego, jel’te, harizmatični) ali naša današnja glumačka “omladina” to svakako nije mogla jer nije ni imala puno prilika da ispeče zanat.
Ako ništa drugo ova, poslednjih godina masovna produkcija raznih igranih formata, zasnovana pre svega na potrebi naprednjačke vlasti u sprezi sa naprednim “biznismenima” da opere pare svuda gde je to moguće a naročito je fino kada to čini kroz državne firme, omogućila je svim tim mladim i do tada neiskusnim glumcima da se polako iskale i na tim projektima sumnjivog kvaliteta (čast izuzecima).
Sada je već jasno moguće videti talenat koji će se probiti na površinu uprkos svemu ili upravo zbog toga.
Možda je totalno nepravedno da uvlačim “Usekovanje” u ovo blato (pogotovo što ne vidim nikakvu takvu “vezu”, napr. nije Telekom Srbije sponzor) ali živ bi se pojeo da ovo što me tišti ne iznesem javno uvek kada mogu. Plus, ko im je kriv kada nisu, u tom prošlom veku, na prijemnom za režiju na FDU, prepoznali u meni budućeg spasioca srspkog filma. Jer, znamo svi, da sam ja postao režiser sada bi se u Beogradu snimali, pod mojom produkcijom a pod pokroviteljstvom ne nekakvog FCS već Diznija i WB, multiverzumi između Supermena, Marka Kraljevića i Spajdermena.
Elem, kao što u jednom trenutku (koji će kasnije dovesti do jednog od najsmešnijih momenata u filmu) lik Dušana (stariji Jovanov brat u tumačenju Marka Grabeža) ispusti nešto…negde…uz uzdah olakšanja tako i ja završavam ovo moje vantematsko “pro-ser???nje”.
Pavle Mensur u glavnoj ulozi je fenomenalan a svi ostali su sjajni i uživanje je gledati likove na ekranu koji govore i izgledaju kao živa bića (što bi rekli od krvi i mesa) a ne “roboti” koji izgovaraju nekakve imaginarne rečenice.
Tome doprinosi sjajni scenario Davida Jakovljevića koji kao i Siniša Cvetić debituje u dugometražnom filmu a pošto su zajedno radili i ranije na kratkometražnim ostvarenjima (tandem sa FDU) nadam se da i njih a i sve nas (gledaoce) čeka sjajna budućnost i da ćemo uživati u njihovim delima.
Pohvalio bih i ostalu ekipu, od kompozitora preko scenografa, montažera i kamere, koji su odlično iskoristili studijske uslove za realizaciju ovog filma.
O manama je uvek lakše govoriti. Možda je mogao malo kritički dublje da skalpelom zaseče sadašnju društvenu klimu. Možda bi bilo bolje i efektnije da je kraće (123 minuta je ipak predugo).
Simbolični kraj koji se u stvari nadovezuje na realni kraj priče verovatno je mogao da se nekako drugačije osmisli i realizuje (neka bude ista ideja ali efikasnije prikazana). Nadam se da neće zbog njega neko napuštajući bioskopsku salu reći “Kakva glupost!” jer, iskreno, nije glup film nego je glup on ali je sam kraj “Usekovanja” idealan za te koji žele da pronađu nešto “negativno” za šta bi se “ufatili”.
Opet, i da su poslušali ove moje “savete” svakako ne bih mogao da im dam bolje za scenario, režiju, glumu i sve ostalo te, ekipo filma (koja ovo sigurno neće čitati 😉 ) oprostite na mom “zakeranju”… mator sam čovek… a vi mladi 🙂 .
Na skali od (1-6) ocena: 4/4+
p.s. da li današnji klinci stvarno ovoliko duvaju/drogiraju/besciljno/lutaju ? Ne znam ali sudeći po moja dva tinejdžera u kući i njihovim drugarima, koji su upravo na pragu tih prelomnih godina, apsolutno mogu da razumem i shvatim da “Usekovanje” nije uopšte daleko od surove realnosti…
