Ako niste već upoznali policajca Martina Becka u The Man on the Roof aka Mannen på taket (1976) evo vam prilike da ovog junaka serijala romana švedskog tandema Maj Sjöwall i Per Wahlöö pogledate ovekovečenog u interpretaciji Walter Matthaua.
U “Tvrdoglavom policajcu iz San Franciska” (još jedan genijalan prevod nekog naziva od strane naših starih filmskih distributera) Matthau je Martin ali ne Beck već Jack i radnja je, kao što ste sigurno ukapirali, prebačena u San Francisko.
Film zaista počinje odličnom sekvencom. Nepoznati manijak će ispaliti rafale iz svog oružja pobiti gotovo ceo autobus putnika i izgubiti se u nepoznatom pravcu.
Jack Martin vodi istragu o ovom napadaču koji je u tom autobusu usmrtio i njegovog kolegu (ili je baš on i bio glavna meta napada). Njegov partner u istrazi je znatno mlađi detektiv Larson (Bruce Dern) koji se ne drži striktno pravila…ili ne bar na način na koji to čini Martin (on se ne drži pravila na elegantniji način)
Režiser Stuart Rosenberg u prvih 60-ak minuta gradi ovaj film kao gritty dramu.
Ako bi preveli reč gritty bukvalno ne bi dobili pravo značenje što se tiče filmova. Gritty filmovi su mračni, depresivni i nasilni. U njima nema klasičnih heroja već su i oni, ako postoje,antiheroji tj. "pokriveni prašinom/uprljani" što jeste još jedno značenje reči gritty.Plus...mislim da sam već negde ovo objašnjavao...
Upravo zbog tog vizuelnog/estetskog stila bio sam spreman da Rosenbergu i “oprostim” što nakon eksplozivnog starta “The Laughing Policeman” postaje veoma spor…da ne kažem i dosadan…jer, sigurno nas na kraju čeka nova “eksplozija”.
Nažalost, upravo nas na kraju i čekaju neinventivne eksplozije, jurnjave i pucnjave uz jedno od najbanalnijih rešenje misterije (i motiva ubice) koje sam video…
Sve ono što se trudio da “Tvrdoglavi policajac…” bude drugačiji od drugih standardnih tvrdoglavih policijskih filmova u svom drugom delu je upravo postao pa je razočarenje verovatno zbog toga (bar meni) bilo veće…
Na skali od (1-6) ocena: 2+
