Ne znam šta (mi) se desilo ali nakon prve, veoma zabavne i uzbudljive, epizode “Stjuardesa” mi je postala veoma naporna za gledanje.
Priča o tome kako ceo život može da se promeni preko noći. Stjuardesa Kasandra Bauden budi se u hotelskoj sobi u Bangkoku, mamurna od prethodne večeri, i pronalazi mrtvo telo pored sebe, ne znajući šta se desilo.
Kaley Cuoco je odlična u glavnoj ulozi, šarmantna i pijana, “tupava” plavuša koja “ima više sreće od pameti”…
Pa i ostali (epizodni/prateći) likovi su veoma dobri i na svoj način zanimljivi…osim možda Rosie Perez tj. njenog lika koja sa svojim, manje/više besmislenim podzapletom o špijunaži za Korejance,već od početka pojede i previše vremena u ovih 8 epizoda.
Takođe i režija je solidna. Susanna Fogel koja je režirala prve dve epizode (i koja je producentkinja čitave serije) umešno koristi “split screen” i verujem da bi De Palma bio ponosan na nju…da ovo ikada pogleda.
Naravno…nije ovo baš u stilu De Palme… ali dovitljiva režija Fogelove i njenih naslednika koji su režirali preostale epizode čine da “The Flight Attendant” bude gledljiv i u onim trenucima kada scenario tj. dijalozi prete da vas načisto uguše…
Da…od te druge epizode pa sve više do samog kraja “Stjuardesa” i ja smo bili na različitim frekvencijama… Nije problem što glavna junakinja brbrlja “100 na sat”…to joj je u opisu karaktera. Problem je što se i svi ostali likovi guše (ili nas guše) u rafalima rečenicama koje moraju da izgovore što brže i više…
Problem je što taj tekst nije toliko duhovit da bi zaslužio toliko “korišćenje” te se i dobre “fore/dosetke” zagube u tom moru reči.
Ali to nije problem samo ove serije…iz nekog razloga mnoge savremene serije sve više i više postaju taoci besmislene potrebe da dijaloge pretvaraju u monologe… kao da je Pavićev duh ušao u američke scenariste…
Na skali od (1-5) ocena: 2+/3-
recenzija: DeHičkok
