Pretpostavljam da svi znate da mi je Brajan De Palma jedan od najomiljenijih filmskih autora. Ono što ne znate jeste fakat da je ovo bio prvi De Palmin film koji sam pogledao. I to me je ćale odveo u bioskop, dal’ “Jedinstvo” ili “Central” u Zemunu sad se više ne sećam.
Trebate imati u vidu da je ovaj film svoju premijeru imao na FEST 1982 (dakle nisam sa 7 godina otišao da ga gledam)… i da su strani filmovi u jugoslovenske bioskope dolazili i sa nekoliko godina zakašnjenja. Čak verujem da je sasvim moguće da je to bilo 1983/84 godine (jer me je ćale negde u isto vreme vodio i na “Ljudi mačke”)…
Elem, ako ste gledali oba ta filma možete samo zamisliti kakav je bio osećaj gledati ga u mraku bioskopske dvorane…sa 10/11 godina…
(nemam pojma šta je u trenutku dok se tušira Endži Dikinson, i to praktično u prvim minutima filma, mislio i razmišljao moj otac u vezi toga što je poveo i sina sa sobom na tu projekciju…sada se verovatno i ne seća da ga je gledao u bioskopu sa mnom).
Povučen sopstvenim iskustvom pre neki mesec smo imali porodično(muško jer supruga beše odsutna) gledanje ovog bisera, među mnogim biserima, u filmografiji Brajana De Palme.
I kakvi su utisci ?
Pre svega, da li nažalost ili na sreću mada lično mislim da je žalost, početne scene nisu uopšte šokirale moje tinejdžere. Mislim meni je taj soft porn početak u to doba bio više šokantan jer sam Endži Dikinson znao iz sasvim nekih drugih filmova…kad ono…
Ono što me je ovog puta “šokiralo” jeste nesumnjiva činjenica da Brajan De Palma ne bi mogao/smeo da snimi ovaj (njegov) scenario danas i to ne zbog pomenutih početnih scena…ali o tome nešto kasnije.
[imdb]tt0080661[/imdb]
Na početku filma upoznajemo nesretnu domaćicu Kate Miller koja je, osim što ima pregršt slobodnog vremena, veoma nezadovoljna svojim seksualnim životom sa svojim mužem.
O svojim (seksualnim) i drugim fantazijama redovno razgovara na redovnim seansama sa svojim psihićem Dr. Robert Elliotom (Michael Caine u jednoj od svojih nezaboravnih uloga).
Kada Kate poseti Metropoliten muzej umetnosti gde nas De Palma (zajedno sa svojom Kate) provodi kroz njegove duge hodnike i izložbene prostore i kada će se većina publike, uprkos maestralnoj vizuelnoj režiji koja se sastoji iz niza dugih subjektivnih kadrova koji se prepliću i sa i tada već zaštitnim De Palminim pečatom “podeljenom paralenom slikom” (jednostavnije rečeno split screen-om), zapita šta ovo dođavola gledamo…pogotovo kada Kate uđe u taksi sa strancem kojeg je neposredno pre toga upoznala u muzeju… sledi ona čuvena scena u liftu… i tada bi i oni koji su možda i “sumnjali” morali već biti prikovani za svoje stolice/fotelje i nestrpljivo iščekivati svaki sledeći momenat filma…
A ono što sledi ne vredi rečima opisivati.
Glupo je uopšte rečima opisivati kakav je brilijanti majstor De Palma i “kako kadrira”. I ovde će, kao i u njegovom narednom i meni lično najdražem njegovom filmu “Pucanj nije brisan aka Blow Out”, De Palma maksimalno “izmaltretirati” svoju tadašnju suprugu Nancy Allen i podariti je ulogu, naizgled naivne, prostituke (i plavuše) Liz koja postaje glavna meta ubice po imenu Bobbi (pacijenta doktora Elliota i osoba koja prolazi kroz tranziciju).
Liz i Peter (Kate-in tinejdž sin) pokušavaju samostalno da uhvate ubicu (jer od policije, kao po običaju, nema vajde) pre nego što on dohvati i njih. Ali nije Bobbi jedina opasnost za Liz kada se nađe sam u metrou okružena ovom druželjubivnom grupom sa gornje slike…
Dakle, zašto ovaj film ne bi “smeo” da se snimi danas.
-nemoguće je da “trans” osoba bude istovremeno i poludeli ubica manijak jer, zaboga, takvi ljudi ne postoje među tom populacijom
-zna se da u Njujorku u metrou putnike terorišu belačke bande i tada (80’ih) i sada…mislim ako uopšte i postoji nekakav teror sada u metrou jer svi valjda znamo da tamo (u Njujorku) nema ni pljački ni ubistava niti bilo kakvih zločina….jer…cveće cveta sunce sija i trava miriše….
Mnogi koji ne vole De Palmu upravo ovaj film uzimaju kao dokaz one suštinski besmislene tvrdnje da je De Palma u stvari običan Hičkokov plagijator. Naravno da je “Obučena da ubije” De Palmin očigledni (a to ni on sam ne krije) omaž “Psihu” (koji takođe, po sadašnjim “standardima” ne bi mogao biti snimljen) ali De Palma iz te početne premise gradi jednu sasvim ličnu viziju koja se oslanja pre svega na njegov (De Palmin) fantastičan osećaj za vizuelni aspekt filma i ulitmativni Hičkokov “postulat” da sve ono što može i mora da se pre svega vizuelno prezentuje bez nepotrebnog dijaloškog objašnjenja.
Film je vizuelna umetnost koja beleži pokret i to je njegova glavna razlika od svih drugih umetnosti…ako uopšte smatrate film umetnošću a ne samo zabavom.
“Obučena da ubije” je možda i savršen primer i jednog (umetnost) i drugog (zabava).
mada ovaj film veoma volim daću mu samo peticu zbog toga što možda nije dovoljno originalan..
ma...nek ide život....6 ko vrata...svaki eventualni minus se apsolutno može potirati De Palminom ultimativnom hrabrošću i tvrdoglavošću da pravi provokativne anti establišment i anti "političke kulturno korektne".... mislim...ovaj film je i 1980 godine bio kontraverzan (ali je zaradio fine pare) a tek danas...
retka su takva ostvarenja...treba ih negovati i ceniti...
Na skali od (1-6) ocena: 6
