Te 1967 godine John le Carré, po čijem prvom romanu “Call for the Dead” (1961) je ovaj film snimljen, bio je autor tek na početku izuzetne karijere (“Špijun koji je došao sa hladnoće” sa Ričard Bartonom je dve godine ranije ako ne poharao bioskopske blagajne onda svakako upoznao znatno širi auditorijum sa ovim piscem).
Sidney Lumet je bio već etablirani režiser koji je već umeo (i oprobao se) da u najrazličitijim žanrovima snima veoma zanimljive filmove jer su oni uvek bili fokusirani na snažne ljudske karaktere (sa svim manama i vrlinama…i manama) koji moraju da se izbore sa nekim teškim/prelomnim životnim dilemama (bili oni članovi porote kao u “12 gnevnih ljudi” ili će biti policajci kao u “The Offence (1973)“) .
James Mason je Charles Dobbs (inače u romanu je to čuveni George Smiley koji je obeležio le Carré-ovu karijeru) agent MI5 na zalasku karijere koji te dane pred mirovinu provodi radeći na nekim ne toliko bitnim slučajevima.
Jedan od njih je provera anonimne prijave o (potencijalnom) izdajniku Samuel Fennana koji je visoki službenik u ministarstvu spoljnih poslova. Nakon razgovara sa njim Dobbs je ubeđen da Fennan nije kriv i da je sve samo jedna zlobna šala.
Kada narednog dana Fennan počini (navodno) samoubistvo Dobbs, nakon posete Fennanovoj supruzi, otkriva da se iza ove smrti krije opasna zavera.
I ovo bi bio standarni zaplet nekog špijunskog filma da nema dodatka u vidu Dobbsove znatno mlađe žene koju on obožava ali je takođe i svestan da ona ne može svoje porive da priguši i da ga non stop vara…
Dakle, imamo i porodično ljubavnu dramu…čak će u jednom trenutku gospođa Dobbs (Harriet Andersson) javno priznati da je nimfomanka što je, verujem, te 1967 godine bila jedna veoma intrigantna tema. Danas svi znamo da nimfomanke ne postoje već takve žene zovemo kurvama a takve muškarce frajerima…
“The Deadly Affair” nikada nije stekao ugled i poštovanje koje svojim (raznovrsnim) kvalitetima zaslužuje. Ovaj skrajnuti Lumetov projekat ima nekoliko izvrsno režiranih sekvenci, sasvim pristojan zaplet, raspoložene glumce…
Sam kraj je nekako (“tehnički”) nespretno odrađen (ali i to je tipično za filmove iz tog perioda) i možemo zameriti/zakerati što Lumeta znatno više interesuje psihološki konflikt (i unutrašnja borba) koji svaki od ovih likova proživljava nego, gledaocima uvek zanimljiviji, površinski akcioni spektakl…
Ne znam…ja sam prilično uživao u “Smrtonosnoj aferi”…
Na skali od (1-6) ocena: 3+
