| Epizoda originalno objavljena u januaru 2000 godine na yu.humor.vic i na nekim drugim usenet newsgroup-ama |
Konačno stiže nova premijera reprize na koju ste svi čekali. Svi znamo kakvi tragični događaji su se odigrali u prošloj epizodi a evo šta je sledilo neposredno posle…
(opis događaja iz januara 2000)
…i tako, kada smo svi bili ubeđeni da je došao kraj, nama je, u sedište kompanije, došao Dileja…
U zubima je čvrsto stezao jednu BETA kasetu.Istovremeno, mahao je repom praveći koncetrične krugove.Tek kada je podigao zadnju levu šapu i pribio se uz nogaru stola shvatili smo da pokušava nešto da nam kaže.I tada, sve smo shvatili…mada, kada smo odgledali kasetu (BETA) bilo nam je jasno da nam ništa nije jasno. Znali smo da ništa ne znamo a to je bilo dovoljno za novi početak… jer… ako su naši nestali kamermani ipak bili živi i zdravi (mada i dalje nestali) onda je postojala velika verovatnoća da je i naš Bozza živ (za zdrav i onako nikada nismo bili sigurni)…
i tako je snimljena i šesta epizoda, emitovana premijerno u januaru davne 2000 a eto reprizno, po prvi put u ovakvom formatu, danas..
do gledanja
| 1999 običan student neobičnog beogradskog univerziteta Božidar Drakulić igrom sudbine postaje superEROj Bozza Vampir iz Zemuna. Do 2002 uz svog pomoćnika, pratioca i sidekick-a psa Dileju postaje stah i trepet za sve bezobraznike ovog i onog sveta. 2002 nestaje bez traga da bi konačno 2011 godina bila godina njegovog povratka..sve dok opet nije nestao…bez traga… |
Bozza, Vampir iz Zemuna
——————————-
Kina,
provincija SinJang
15.1.1000.
pre hiljadu godina
————————-
Dva umorna kineska seljaka vraćala su se kućama blatnjavim drumom.Da im ne bi bilo dosadno uz put su i razgovarali.
– ” Ši jon kimono, san Don kanae.”
– ” Konićiva, konfuči feh ih a. Li Brus uno džiu džicu.”
– ” Kurosava Bre, ping pong karate.”
– ” More, more, Šogun bre. Internet hi uhaboi Tono Mao Tung Ce.Pir in če . “
– ” Bre, Bozza .”
– ” Bozza !!!??”
epizoda 6:
“PROROČANSTVO”
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
*
—————-
16.1.2000.
centar Beograda,
dan posle tragičnog događaja
——————-
Bakica Olgica Panajotović Kapućino je u svojoj 73 g. izgledala kao da nema ni 80. Živahna starica je svako veče proteklih 9 godina, još od smrti pokojnog gospodina Kapućina, izlazila iz svog malog stančića od 59 kvadata i kretala u šetnju. Cilj šetnje je uvek bio isti. Centralno groblje.
Veliki milenijumski sat na trgu Republike otkucavao je 19:00 h . Olgica bakica je upravo prolazila pored Konja (spomenik Knezu Mihajlu kojeg narod popularno naziva konjem) kada je ugledala stravičan prizor. Dva ćelava mladića u zelenim jaknama prelazila su ulicu kod Narodnog pozorišta. Dva skinHEDA su hodala centralnim gradskim ulicama a niko nije preduzeo ništa po tom pitanju. Olgica to nije mogla dopustiti. Potrčala je ka njima svojim teškim brzim koracima.
Jednog ćelavca ( po imenu Slavko) je udarila svojom masivnom torbetinom i on se opružio ispred stepenica. Drugi ćelavac nije prošao toliko dobro. Uhvativši ga za prepone Olgica ga je podigla visoko iznad glave i bacila pravo ispred točkova autobusa koji je dolazio. Mirko ( to mu je bilo ime ) instiktivno se bacio u levu stranu i ogromni točkovi uz škripu su se zaustavili tik uz njegovu ćelu. ” Kakva sreća “, reče Mirko. To su mu i bile poslednje reči dok ga je autobus iz suprotnog pravca lagano gazio. Iz vozačeve kabine kroz poluotvoreni prozor dopirala je pesma “200 na sat”.
——————–
u istom trenutku
nedaleko odatle
———————
Mihajlo je sedeo u maloj polutamnoj prostoriji. Crvena somotska zavesa zaklanjala je prozor i skrivala veći deo zida. Ogromni krst srebrnkaste boje na suprotnom zidu dominirao je ovom sobom. Preko puta stola stajala je jedna žena. Plava kudrava perika, dugi veštački nokti, pola kile crvenila na obrazima, ogromni krastavi nos, velike blagoteljeće oči ispod dugih trepavica… Da u pravu ste, bila je to ona, kraljica među porocima, kralj među prorocima Vidovita Kleozorka
– ” Mihajlo, samo se vi udobno smestite. Kafu, sok, čaj za mršavljenje ….?”
– ” Ne, hvala”
– ” Vidim da su vas teške muke priterale do mene.”
– ” Da, da u pravu ste. Teške muke i crne misli. “, reče ” a nijedan WC nije bio u blizini” dodade u sebi.
– ” Vidim crne misli vas spopadoše. Zar ne ?”
– ” Da… Učinio sam jednu užasnu stvar,odnosno dosta ružnih stvari, ali jednu baš nedavno. U pitanju je moj sin.”
– ” Dopustite, molim vas. Imate porodične probleme…”, započe Kleozorka i sedajući u svoju kožnu fotelju baci kilogram pasulja pravo u lice Mihajlu. ” Vaša supruga…”, nastavi.
– ” Nemam više suprugu” ,
– ” Udovac ste.”
– ” Ne.”
– ” Razvedeni ste.Da li sam u pravu ?”
– ” Pa to je neverovatno. Kako ste samo znali.”
– ” Nije to ništa, bićete tek zapanjeni.Vaše najmlađe od troje dece…”
– ” Nemam troje dece.”
– ” Nemojte vrdati. Reko(la) sam najmlađe dete. To je bitno. Nemojte reći da vam sin nije najmlađi.”
– ” Naravno. Oprostite zaboravio sam u potpunosti da mi je on sem što mi i jedino dete i najmlađe od ostalih. Izvinite vaše visočanstvo.”, pomalo zbunjeno Mihajlo pokuša da objasni, istovremeno osećajući ogromno strahopoštovanje prema ovoj fascinantnoj osobi. Kako je samo mogla(o) znati da sam imao sina, mislio je u sebi.
– ” Slušajte veoma pažljivo. Počelo je da mi se javlja. Javlja mi se…..ah, oh, ……javlja mi… se meni …. jaavlja…aaa,ooo,uhhh…”, progovori Kleozorka i poče uz stenjanje i roptanje da pada u trans. Izbuljivši svoje buljave oči poče drhtavim dubokim glasom da govori, istovremeno rukama mahajući kroz vazduh.
– ” Vaš sin je u velikoj opasnosti. Vidim bele zidove…vidim . Lišće…lišće!!! Ne, Neeee!! Ruke , ostavite mu ruke…. ne”
– ” Božidar je živ. Recite, da li je Božidar živ ?!”, derao se Mihajlo. To što nije uspeo da vidi njegovo telo, jer je kombi koji ga je dovozio u štab u neočekivanoj saobraćajnoj nesreći u potpunosti izgoreo, davalo mu je tračak nade da je ipak Crveni pogrešio i da je Boža živ. Kleozorka nastavi da stenje.
– ” Živ je, živ, ŽIV….mrtav ….mrtav je…živ …živ je….Nije u našoj zemlji. Daleko je…blizu… sam je…puno ljudi je oko njega…Vidim, strašne stvari se spremaju…nama… ovoj zemlji. Užasne…Uskoro, brzo…on mora doći, on nam je spas…Vidim, pašće veliki snegovi, padaće i kiše…sijaće vrelo sunce… Vidim…drumovi će poželeti autobusa ali autobusa biti neće…Vidim…mrak, mrak…” uz bolan krik Vidovita Kleozorka udari glavom o sto. Neko vreme vladala je bezvučna tišina. Mihajlo, sleđen zgromljen i opičen ovim proročanstvom sedeo je nem i glup na stolici. Vidovita Kleozorka podignu glavu i svojim normalnim dubokim glasom reče :
– ” 350 DM* molim. Kad budete izlazili pozovite Slobodana M.. Mislim da je on sledeći.”
Božidar Drakulić je živ.Za tu informaciju dao bi Mihajlo i 370 pa čak i 375 DM.
Boža je živ…
————————–
*DM je, info za vas mlađe, skraćenica od Dojče Marke a ne od DeEMa….
————————–
Centralno a novo groblje,
minut do ponoći
————————-
Bakica Olgica Panajotović Kapućino sedela je ispred groba svog supruga i uz svetlost sveće štrikala. Njena velika torba ležala je pored nogu. Na groblju je, kao što je i uobičajeno u to vreme, vladala mrtvačka tišina.
– ” Bako, bako, šta će te sami ovde. Zar vas nije strah ?”, začu tihi glas iza svojih leđa.
– ” Štrikam sinko, eto, a šta drugo mogu ovde da radim.” mirno odgovori Olgica. Lagano spusti levu ruku u torbu.
– ” Bako, a zar se ne bojite vampira. Oni vole ovo doba noći.”
– ” Ja u vampire ne verujem.”
– ” Bako a šta kad bih vam rekao da sam ja vampir.” glas je bio sve bliži.
– ” E pa onda sinko…” Olgica se okrenu.U levoj ruci čvrsto je stezala drveni kolac.Ispred nje je, iskeženih usta, raširenih kandži i crvenih lakiranih noktiju bio vampir.Jednim oštrim pokretom bakica Olgica zabode beli glogov kolac u vampirove grudi.
– ” Bako, što ste takvi…a nikakvo zlo vam još nisam učinio … bako baš ste baba…”, prozbori vampir i po drugi put umre. Ovaj put zauvek.
Bakica Olgica ponovo sede na svoju klupicu. Ispod odloženog pletenja izvuče Politiku i okrenu stranu sa umrlicama. Na njoj su tri imena bila zaokružena plavim flomasterom. Olgica precrta jedno ime a zatim nastavi da štrika. Dok je štrikajući plela pitala se ko je sledeći.
——————–
17.1.2000.
negde daleko,
daleko od mora
——————
Ležao je na gomili belog(?) lišća u beloj prostoriji sa belim zidovima, obasjajnoj belom neonkom .Glava ga je strašno bolela.
-” Gde sam to ja ? Gde ? ” pitao se ali to pitanje i nije predstavljalo neki problem za njega. Dok se ogledao u velikom ogledalu, koje je zauzimalo gotovo polovinu suprotnog zida, i nameštao frizuru, drugo pitanje ga je mnogo više mučilo i smaralo.
– ” KO SAM TO JA……….?”
Ipak jedno ime mu se neprestano vrzmalo po glavi. Osećao je da je to ime nekoga koji mu je veoma drag i blizak, nekoga kao što je on sam. Možda je to ime i rešenje misterije, rešenje zagonetke, more koja ga pritiska svih ovih sati od kada je prvi put otvorio oči u ovoj užasnoj beloj sobi .” Možda sam ja Dileja.” tiho progovori i, dok je to ponavljao u sebi, sve više mu se činilo da nije daleko od istine. Naprotiv.
kraj epizode
uskoro:
—————–
epizoda 7.
” LUDAC RA “
——————-
