Od legendarnog Daria Argentea (L’uccello dalle piume di cristallo aka The Bird with the Crystal Plumage (1970)) čijih nekoliko filmova stvarno veoma volim stigao je još jedan produkt iz njegove staračke faze (čovek ima 82 godine i kažu da se upravo sprema da snima još jedan film i to sa velikom Isabelle Huppert) koji je, kako kažu bolji od nekih prethodnih…što ništa ne znači jer, osim što ih nisam ni gledao,oni imaju baš loše, loše kritike…
I odmah da vam kažem “Tamne naočare” nisu loše ali ovo je veoma daleko,daleko (tamo daleko) od Argentovih najboljih radova…ma i od njegovih slabijih u doba kada je pravio i one odlicne.
Priča je veoma jednostavna. Neki manijak na raznorazne brutalne načine ubija prostitutke u Rimu a kada mu jedna od njih uspe umaći (nažalost tako što prilikom bekstva doživi nesreću u kojoj izgubi vid) on se fokusira na njenu eliminaciju.
Da ne znam da je ovo režirao Argento gotovo ništa u filmu (osim toga što jednu od glavnih uloga, instruktorku za slepe osobe, tumači njegova ćerka Aria) ne govori u prilog tome da je ovo delo majstora nezaboravnih i vizuelno raskošnih tenzičnih scena.
Sama ubistva su izuzetno kratka…krvava ali kratka a znamo da je Argento praktično pravio rapsodije od takvih sekvenci masakriranja.
Takođe neobjašnivo je koliko su loše snimljeni pojedini ključni akcioni momenti i kako se ovde uopšte ne vodi računa o jedinstvenosti prostora, vremena i radnje te će neki akteri pešice sa tačke A do tačke B stići u isto vreme kada i oni drugi sa prevoznim (kombi) sredstvom.
Takve “neboloze” ruše već dovoljno krhku strukturu filma te ako niste poštovalac lika i dela gospodina Argenta ne vidim ni jedan drugi razlog da profućkate svoje vreme na ovo delo.
Na skali od (1-6) ocena: 2/2+*
p.s. 2+ bi dao samo zbog muzike koja jedina liči na one njegove stare i slavne radove
