David O. Russell je režirao “Silver Linings Playbook” (kod nas, genijalno, prevedeno kao “U dobru i u zlu”). Režirao je i “American Hustle” tj. “Američku prevaru” (verovatno omiljeni film našeg predsednika). Režirao je i “Amsterdam” o kome danas pišemo. I ne samo to…napisao je scenario za svaki od njih… i ne samo to…samo to… u sva 3 navedena glumi gomila poznatih glumaca…i Robert De Niro.
Radnja smeštena u 30-te, prati tri prijatelja koji su svedoci ubistva, sami postaju osumnjičeni i otkrivaju jednu od najneverovatnijih zavera u američkoj istoriji.
Plus, kako piše na samom početku: “Nešto od ovoga se i stvarno desilo”
[imdb]tt10304142[/imdb]
I tako, u prvih sat vremena, nešto se stvarno i desilo…
1933 godina. Njujork. Taylor Swift je ubeđena da je njen otac pukovnik umro sumnjivom smrću nakon povratka iz Evrope i angažuje sina od Denzela Washingtona (John Tenet (2020) David advokat) i njegovog prijatelja doktora (Christian Bale) da obave autopsiju i ispitaju ovaj slučaj.
Pukovnik kome nema više ko da piše jer je mrtav je inače upravo bio pukovnik u četi u kojoj su bili advokat i doktor i spremao se da održi govor na svečanoj večeri posvećenoj veteranima Velikog rata.
I kada već pominjem Veliki rat nakon relativno zanimljivog početka Russell (O. David) nas prebacuje u 1918 godinu gde upoznajemo i trećeg člana ove družbe misterioznu lepu i bogatu Valerie (Margot Harley Quinn: Birds of Prey aka Ptice grabljivice (i fantastična emancipacija Harli Kvin) (2020)Robbie).
To toliko dugo traje, ti događaji iz 1918/19, da gotovo da sam zaboravio šta se dešava 1933 godine, u koju se, hvala Bogu, ipak nakon dužeg vremena vraćamo. Jer tamo, te 1933, imamo i zločin (pukovnik je otrovan) i zločin (nesrećna Swift) a vala i tajnu organizaciju povezanu sa nacistima i mogući pokušaj državnog prevrata ali ne u Belgiji…jer Amsterdam nije u Belgiji… a i nema veze sa nacistima.
Prva polovina “Amsterdama” je, uprkos predugom zadržavanju u samom Amsterdamu, i najbolji segment čitave priče (koja traje predugih, da li sam to već negde pomenuo, predugih 135 minuta).
Mada ne postoji nekakav narativni fokus na bilo koje parče (zapleta), jer ne znamo zbog čega je pukovnik ubijen i ko stoji iza toga, lepo je gledati gomilu poznatih glumaca kojima Russell dužno posvećuje pažnju da i najmanju ulogu (osim Swift) učine neobičnom i upečatljivom… vidi se da su sa oduševljenjem izgovarali svaku, kako su mislili, genijalnu repliku koju im je režiser/scenarista dao.
Ali onda veoma brzo iz zone laganog interesovanja prelazimo u zonu teške dosade i totalnog raspada na nivou strukture priče, zapleta, likova, motiva i žanrova.
Da li bi ovo trebala biti komedija ili nekakav triler. Drama ili satira… Na ta pitanja Russel ne ume da pruži adekvatan odgovor i da od ovog galamatijasa ideja izvuče bilo šta koheretno i bar trunčicu zabavno.
Sama završnica je toliko apsurdno struktuirana i režirana da sam se pitao da li nam ovo Russell namerno prikazuje iz perspektive (u tom momentu drogiranog) lika Christian Bale ili je jednostavno i sam bio pod nekim opojnim supstancama te je mislio da ovo stvarno ovako treba da izgleda.
Raspad, dosada, egzibicionizam, l’art pour l’art (umetnost radi umetnosti) u filmu teškom 80 miliona dolara. Neki put vredi pohvaliti pokušaj i ambiciju da se napravi nešto drugačije. Kada uz to potrošite ovoliko novca i profućkate ovoliko talenta onda je to bruka…velika bruka.
Ne gubite vreme…mada, Bale je stvarno dobar.
Na skali od (1-6) ocena: 2
