We Own the Night (2007)

Pretenciozno. Mislim da je to prva reč koja mi pada na pamet kada se setim ovog filma.

James Gray, čovek koji stoji iza ovog dela, već je u svom debi ostvarenju “Mala Odesa” postavio putokaze za teme kojima će se baviti u većini svojih filmova. Ovaj, nesumnjivo autor, u onom evropskom shvatanju tog pojma (scenarista i režiser), definitivno osim prepoznatljivih tema poseduje i osobeni stil pripovedanja filmskih priča.

Pre kovida

Napr. upravo “We Own the Night” ima nekoliko vizuelno impresivnih scena, poput one auto potere dok kiša lije iz kabla, ali i jednu prilično nekoheretnu priču sa dosta vidljivih logičkih problema u vođenju radnje. Put do tih lepih scena posut je često praznim hodom, koji me stilski podseća na tzv. njujoršku školu i dokumentaristički stil snimanja, preciznije na radove utemeljivača holivudskog nezavisnog filma Džona Kasavetesa. Samo podseća…daleko je to od toga. Za razliku od Kasavetesa, likovi u Grayevom  filmu su papirni, i on ne poseduje veštinu da iz glumaca izvuče najbolje, pa (očigledne) improvizacije, naročito kod Phoenixa, su često preglumljene (suza, suzu stiže). Sa druge strane teško je izvući bilo kakvu emociju i kreaciju od talenta poput Mark Whalberga (koji je zajedno sa Phoenixom i producirao ovaj film) i Eve Mendes.

Opet, ključni problem “We Own the Night” se nalazi u scenariju. Da bi ovaj krimić duboko zaronjen u pokušaj realnog prikazivanja korupcije,  ruske mafije i njujorške policije stvarno ozbiljno bio shvaćen ne bi smeo dozvoliti takve očigledne propuste u priči poput toga da je glavni negativac  totalno neharizmatičan, običan i jednodimenzionalan (a da ne pominjem ono fantastično i fanatično glupo bekstvo iz zatvora koje nam još i ne prikažu) do toga da, eto, zbog potreba scenarija, rođeni brat glavnog detektiva zaduženog za lov na opakog ruskog dilera droge, radi kao menadžer kluba čiji je taj diler praktično vlasnik…a niko ne zna za to (mislim svi, osim kriminalaca to znaju ).

“We Own The Night” je smešten u kraj osamdesetih ali osim odabira muzike i nepostojanja mobilnih telefona nisam nešto osetio atmosferu osamdesetih.
 Sa druge strane, film poseduje nekoliko neočekivanih i zanimljivih preokreta, te uprkos svojih predugih 117 minuta možda nekoga od vas i natera da provedete vreme uz njega. Verujte, ako ga i preskočite, ništa vala nećete propustiti.

…osim možda ove početne scene…

Na skali od (1-6) ocena: 2+

recenzija: Gimitrije Verzić, duh sa dva plava oka

Gimitrije
Gimitrije

Čuveni duh sa plavim okom (a od susreta sa Bozzom postao je duh sa dva plava oka), propali kandidat za kandidata studenta filmske režije i beskompromisni (takođe propali) filmski kritičar koga ste svi imali priliku da upoznate u prelomnoj, epoholno dvodelnoj epizodi "Bioskop Sloboda" Svojim autorskim tekstovima o filmu on će definitivno oplemeniti ovaj prostor.
Takođe, Gimitrije fanatično gleda televiziju pa možemo očekivati i njegove tekstove na tu temu.

Articles: 146

One comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.