“Vatrene kočije” Hugh Hudsona su na 54 dodeli Oskara, održanoj (29.03.) pre tačno 40 godina (1982) (naravno za ostvarenja iz 1981), osvojile ukupno četiri oskara. Najbolji film, najbolji originalni scenario, kostim i muziku. Hudson jeste bio nominovan za režiju ali nju je osvojio Voren Biti za “Crvene”.
1999 godine je dospeo na visoko 19 mesto BFI (britanski filmski institut) najboljih britanskih filmova dvadesetog veka i generalno veoma je voljen…tamo.
Osim nezaboravne Vangelisove muzike i teme (atletičari na OI) i nisam nešto mnogo mario o “Chariots of Fire” kada sam ga, nekad davno, prvi put odgledao. Nakon nedavne reprize moram reći da i dalje ne marim…
U fokusu ove istinite priče su dvojca atletičara koji su iz različitih motiva i različitih okruženja iz kojih su potekli predstavljali Britaniju na OI (Olimpijske igre) 1924 godine u Parizu.
Ben Cross glumi Harold Abrahamsa (Jevrejin) ambicioznog mladića koji, putem atletike, uprkos konstantnom antisemitizmu (ili možda baš zbog toga) koji ga je pratio tokom odrastanja i školovanja (Kembridž) želi da svima dokaže da je, pre svega, najbolji…. najbrži čovek na svetu.
Tu je i Eric Liddell (glumi ga Ian Charleson) ponosni Škotlanđanin i hrišćanski misionar koji želi svoj život da provede služeći Boga (tako što će širiti hrišćanstvo u Kini). Takođe, taj Bog, mu je podario i dar brzine i veruje da će osvajanjem medalje na OI još više doprineti svom duhovnom cilju…njegovom i njegovog najbližeg okruženja.
Eric i Harold će prvo postati konkurenti ali uskoro će se naći pod istom zastavom, braneći boje Britanije. Ako želite saznati šta se tamo, u Parizu 1924 godine, tačno dogodilo pronađite informaciju uz pomoć google ili pogledajte ovaj film.
U svakom slučaju nećete pogrešiti ako odlučite da provedete 120ak minuta uz “Vatrene kočije”. U pitanju je pristojna sportska drama uz nekoliko lepo režiranih/koreografisanih scena trčanja koju ćete, ipak, najviše pamtiti po Vangelisu.
Negde već, nedavno, napisah da ta 1981 “berba” i nije bila naročito kvalitetna što se tiče fimova i u tadašnjoj konkurenciji (a među nominovanih 5 bili su još i “Otimači izgubljenog kovčega”, “Crveni”, “Atlantik siti” i “Letnjikovac na Zlatnom jezeru”) ovakva tema je svakako mogla da osvoji srca najvećog broja glasača filmske akademije. Mislim, dovoljan je bio “skandal” (u pozitivnom smislu) što je Spilberg dobio nominacije i za režiju i za najbolji film…zamislite da je stvarno Indijana Džons uzeo Oskara ?
Na skali od (1-6) ocena: 3+
Šta je bilo posle: Ben Cross je nastavio da glumi i u Americi i u Britaniji ali nikada nije postao prava filmska zvezda i verovatno su njegova najbolja ostvarenja bila na televiziji (serija Citadela). Umro je 2020 u 72 godini života. Ian Charleson je nažalost preminuo od posledica HIV-a 1990 godine, u svojoj četrdesetoj godini. Osim filma Gandi (1982) u kome je odigrao zapaženu ulogu on je svoju karijeru gradio, pre svega, u Britaniji podjednako u pozorištu i na televiziji. Hugh Hudson je nakon ovog debitantskog ostvarenja režirao 1984 godine veoma zanimljiv "Greystoke: The Legend of Tarzan, Lord of the Apes" koji je doneo planetarnu popularnost Christopher Lambertu ali ga je "upropastio" sledeći projekat, "Revolution"(1985) koji je zamalo okončao i karijeru Al Paćina. Mada Hudson nije bio odgovaran za tu filmsku katastrofu (producenti su pustili praktično nezavršen film u bioskope) ona ga je zauvek odvukla od svetlosti Holivuda. Možda i zbog toga ali i zato što je oženjen sa znantno mlađom lepoticom Maryam d'Abo on je još uvek "sa nama" i 25 avgusta će, ako dogura, napuniti 86 godina. Vangelis nas je napustio pre koju nedelju (17 maja) u 79. godini
