Kažu da je ovaj australijski triler/horor bio, u to doba (1981), najskuplji film do tada snimljen u toj prekookeanskoj zemlji (za koju verovatno nikada niste čuli sve do ovih poslednjih dešavanja početkom godine u Melburnu)
Glavni junak je kamiondžija Patrick Quid (kome društvo pravi pitomi dingo) koji, zbog tekućeg štrajka (koji preti da deo Australije ostane bez mesa) ne spava noćima da bi ispunio preuzete zadatke i dovezao tovar na vreme.
Da bi ostao budnim uzima razna “pomoćna” sredstva a kada uspeva da ugrabi par sati za san to obično čini u svom kamionu.
I dok Patrick (Stacy Keach) jezdi drumovima istovremeno i neki ubica jezdi nad svojim žrtvama.
Na početku filma imamo jednu kratku, vizuelnu upečatljivu, scenu koja se odigrava u motelskoj sobi. Muškarac sa rukavicama izlazi iz kupatila držeći, oblikovanu u omču, gitarsku žicu. Prilazi goloj devojci (po svemu što znamo u tom trenutku u pitanju je stoperka koju je pokupio vozač plavog kombija) dok ona prebira prstima po gitari (zgodno nameštenoj da nam sakrije određene delove tela).
Stavlja joj žicu oko vrata i… to je kraj scene.
Možemo samo naslutiti šta se tada desilo. Isto kao i Patrick, koji za to vreme spava u svom kamionu parkiranom ispred motela, i koji je, iz svoje kabine, prethodne večeri svojim očima svedočio kako se vozač tog plavog kombija prijavio na recepciji (i zauzeo poslednju dostupnu sobu)… zajedno sa stoperkom.
I dok Patrickov ljubimac dingo, obavljajući jutarnje potrebe, sumnjivo njuška po kesama za smeće ispred motela Patrick sa užasom shvata da se nešto strašno dogodilo u toj motelskoj sobi u čiji prozor ima sasvim dobar uvid iz svoje kabine kamiona. Šteta što je tip sa rukavicama spustio zavese na taj prozor.
Patrick pokušava da ubedi samog sebe da je samo loše spavao…plus, tablete koje uzima da bi ostao budnim kao nus pojavu imaju i halucinacije. A i to što konstantno priča sam sa sobom (ili dingom) je samo zato da bi ostao budan dok vozi…zar ne ?
Režiser Richard Franklin je bio veliki obožavalac Hičkokovih filmova, čak i neko vreme i njegov (Hičkokov) lični poznanik i prijatelj. Upoznali su se kada je Franklin organizovao posetu ovog velikana univerzitetu u Los Anđelesu u kome je tih godina studirao i to zajedno sa Lukasom, Karpenterom,Miluisom i Zemekisom između ostalih..
“Roadgames” je upravo neka vrsta “Prozora u dvorištu” ali u vidu “road movie”-a. Patrick je ubeđen da je nepoznati vozač iz plavog kombija upravo onaj ubica o kome sluša na radiju. Kada shvati da je njegov put (dok prevozi turu mesa) ukršten sa tim plavim kombijem. Patrick, u svom kamionu, kreće u poteru/potragu za ubicom.
I dok mu niko ne veruje u ono što priča (a neki, poput putnice koju je morao da preveze deo puta, postaju ubeđeni da je upravo on, ako ne ubica, onda definitivno lud) Patrick konačno dobija saveznika u vidu stoperke u belom koju glumi mlađana Jamie Lee Curtis (a koja je dobila ovu ulogu na Karpenterovu preporuku).
Ona, zajedno sa Patrickom, nastavlja poteru za tim fatalnim kombijem. Ali da li su oni ovde lovci ili lovina?
“Roadgames” je veoma interesantan primer projekta u kojem autor uloži puno truda, znanja i ljubavi a koji ipak ne ispuni ona očekivanja za koje je definitvno imao veliki potencijal.
Franklin ume da napravi izuzetno tenzične scene, završnica filma se gleda gotovo bez daha, kamion na pustim australijskim putevima je praktično poseban lik u ovom delu.
Keach je ubedljiv, Curtis je slatka, vizuelno Franklin nas u potpunosti uvlači u Patrickov (paranoičan?) svet…ali avaj…
Iz nekog razloga, što je inače bila tradicija u australijskim filmovima tog doba, “Roadgames” ima povremeno nekakve slepstik delove koji su ubačeni da bi, šta, ovo bilo smešno ? Na sreću, nema ih toliko puno da bi uspeli da puno poremete postojeću atmosferu.
Najveći problem imam sa samim krajem filma. Sve u njemu ukazuje da će se otkriti ono što počnemo da slutimo već negde u drugoj polovini ali iz nekog razloga (da li na nagovor producenata?) Franklin se odlučuje za farsično apsurdan kraj.
Zbog njega…
Na skali od (1-6) ocena: 3+ (umesto 4)
