Te 1976 godine, režiser Richard Lester je bio na korak od pravljenja istinskog filmskog remek dela. Za glavne zvezde prestižnog projekta koji je napisao, u vidu scenarija, ugledni dramski pisac James Goldman ( ali i dobitnik Oskara nekoliko godina ranije za “Zima jednog lava” 1968 g.), angažovana su dva veterana. Šon Koneri i Odri Hepbern kojoj je ovo bio povratak na veliko platno posle pauze od 8 godina (nakon sjajnog “Sama u tami” iz 1967).
Ideja “Robin and Marian” je izuzetno interesantna i potentna. Šta se desilo sa Robinom Hudom i njegovom večnom ljubavi Merien nakon što je, već mnogo puta ispričana, legenda završena ? Da li su živeli srećno i dugovečno ?
Pa, ako je “verovati” James Goldmanu, Robin je nastavio vojevanje sa svojim voljenim kraljem Ričardom Lavlje Srce (ovde ga glumi Richard Harris) u njegovim krstaškim (i ostalim) pohodima i nije se vraćao u svoju domovinu (niti kod Marien) više decenija.
Priča započinje sa jednom od bezbroj besmislenih opsada neke utvrde (ovog puta u Francuskoj) u kojoj su ostali samo starci žene i deca. Robin Hud i Mali Džon moraju da, po naredbi kralja Ričarda, da je zauzmu i pobiju sve živo tamo radi nekakve zlatne statue koja se tu, navodno, krije. Oni odbijaju da sprovedu naređenja i kralj ih, ljutito, osuđuje na smrt.
Ipak, nakon što se utvrdi da je u pitanju nekakvi spomenik napraljavljen od kamenja a ne od zlata, lucidno ludi i u tih nekoliko sekvenci fanatično ubedljiv Richard Harris, odluči da svog prijatelja ipak poštedi (nakon još nekoliko “preokreta”).
Robin i Džon se vraćaju u Englesku gde će otkriti da je na vlasti i dalje Šerif od Notingema (Robert Shaw) a da je Merien postala časna sestra u lokalnom manastiru. Takođe, otkrićemo, ili ćemo bar to u tom trenutku pomisliti, da Robin i nije baš voleo toliko Merien kako smo mislili…ili ne bar koliko je Tarzan voleo Džejn.
I ta prva trećina, pa gotovo i čitava polovina je izistinski brilijantna. Harris je fantastičan a Connery, Hepburn, Shaw uživaju u svakoj razmeni dijaloga prepunih oštrih, efektnih doskočica i zanimljivih razmišljanja. Ako niste razumeli šta sam hteo reći (a vala nisam ni baš ja), scenario James Goldmana je u tim trenucima savršen, režija hirurški precizna a svaki minut će gledaocima biti pravo uživanje promatrajuci ova dešavanja na ekranu.
Ne mogu tačno precizirati trenutak kada “Robin and Marien” doživi gotovo drastičan pad u kvalitetu ali to se dešava negde na polovini, u momentu pre nego što, šahovskim terminom rečeno, sve figure na ploči budu postavljene na takva strateška mesta koja najavljuju spektakularnu borbu a onda….odjednom, šahiste odluče da igraju na sigurno… i počnu da razmenjuju pešake za pešake, lovce za lovce…i kako na ploči sve manje i manje ima figura…shvatamo da idemo ka nekakvom dosadnom remiju kome se nismo nadali…
Inače, da ne bude zabune, metafora o šahovskoj partiji je iskorišćena samo da bih napisao još nekoliko dodatnih rečenica na ovu temu, i to što se tamo “jedu” figure, uopšte ne znači da se u ovom filmu, non stop ubijaju akteri… naprotiv.
Ipak, i takav traljavo trampavi drugi deo, donosi epsku završnu scenu koju sam ja, pokazalo se sasvim drugačije pamtio, kada sam ovaj film gledao, po prvi put, pre nekih 30ak godina. Naime, u sećanju mi je bila scena u kojoj Robin i Marijen, zavezani, na zapaljenom stubu, razmenjuju poslednje poglede i rečenice, dok ih plamen polako guta…
Ali…to se nije desilo… takva scena uopšte ne postoji u filmu. Ah, ta varljiva sećanja. Ko zna što još pamtim totalno pogrešno.
Bilo kako bilo, i bez tog “spaljivanja”, poslednja sekvenca je nešto što bi trebalo da vam definitivno ovaj film smesti u onaj odeljak dragih filmova kojima se vredi vratiti…s’vremena na vreme….
Na skali od (1-6) ocena: 3+
recenzija: DeHičkok
