Cary Grant je grof Victor Rhyall a Deborah Kerr njegova supruga, grofica Hilary. Oni žive na ogromnom imanju u ogromnoj kući/dvorcu i imaju ogromne finansijske probleme. Ako možete činjenicu da moraju da žive od ulaznica turista koji im posećuju kuću ili to što se bave proizvodnjom pečuraka nazvati finansijskim problemom. Šmrc.
Osim posluge, tu je i veran batler Trevor Sellers (Moray Watson) koji se žali da nema smisla da ga plaćaju kada ništa i ne radi i da jednostavno, u ova moderna vremena i nema mnogo smisla da grof ima batlera… kada već može sve sam da radi. Voilà (što bi rekli Francuzi), evo rešenja. Smanjiće mu batlersku platu za 3 funte nedeljno, baš onako kako je i sam tražio…
Inače, odmah na početku, Rhyallovi ispraćuju svoje dvoje dece na dvonedeljni put kod rođaka te, ako ste mislili na osnovu veoma slatke uvodne špice da će u centru zbivanja biti deca, grdno se varate… Osim ako režiser Stanley Arabesque (1966) Donen nije hteo tako da nam “suptilno” poruči da su ovde svi likovi u stvari jedne velike razmažene bebe.
Dosadu i učmalost u njihovom životu razbucaće šarmantni i pomalo nabusiti Amerikanac, naftaš i milioner, Charles Delacro (Robert Mitchum) koji “slučajno”, tokom turističke ture kroz zamak, zaluta pravo u privatnu prostoriju u kojoj se nalazi grofica Hilary (“pa to je muško ime”, prokomentarisaće u jednom trenutku Delacro).
Hajde što će Delacro početi odmah da se udvara udatoj ženi nego će se već oni, na kraju tog polusatnog susreta (na sreću, ne traje toliko dugo u samom filmu), i poljubiti… Grofica će se zaljubiti u njega, što se ono kaže (a ovog puta nisu Francuzi) “do ušiju”.
I taman kada očekujemo da će sada ovaj film krenuti klasičnim komediografsko romantičnim stopama o ljubomornom mužu i moralnoj dilemi predivne grofice (koja, kako je to, opet “suptilno”, nabacano u filmu, jeste “samostalna” žena koja uzgaja pečurke, ali zato obožava da joj muž piše čekove za kupovinu garderobe a od ljubavnika, bez problema, prima skupocenu bundu od kune) “The Grass Is Greener” nas odvlači u sasvim drugu smeru. Naime, ne samo da će grofica veća gotovo narednog dana otići pravo u London i stupiti u otvorenu vezu sa bogatim “tajkunom” (tako su nekada zvali te naftaše…sve dok ni Amerikanci nisu pre neku godinu termin tajkun zamenili sa Đilas) već će i naš grof to (prećutno) postaći sasvim svestan prevare. On će se jednostavno prepustiti njenjoj milosti ili nemilosti.
“Idi ženo, široko ti polje… vrati mi se, ako ti tamo nije bolje”
Nisam vam sad ja otkrio previše od zapleta…sve ovo prethodno odigra se u prvih 30ak minuta filma. I kao koncept, kao ideja…ovo je stvarno moglo da otvori jednu sasvim novu perspektivu u muško ženskim odnosima 1960 godine (nemam pojma ništa o tome, mislim i na muško ženske odnose a i na 1960 godinu, ali prethodna rečenica baš zvuči značajno te sam je zato napisao).
Ništa od toga. “The Grass Is Greener” je izuzetno brbljiva (kvazi) komedija u kojoj svi ovi likovi izgovaraju gomilu teksta koji, gotovo sam siguran, poneki put i jeste malo duhovit ali uglavnom su to većinski “krupne” reči upakovane u dugačke i suštinski nebitne rečenice. Sve vreme sam mislio, gledajući ovu ekranizaciju, da je u pitanju nekakva ekranizacija pozorišne predstave jer glumci neprestano pričaju i pričaju i pričaju….
I voilà, nakon filma, pogledao sam u WIKI i, “nećete” verovati, ovo je stvarno bazirano na uspešnoj londonskoj West End predstavi. Sama brbljivost nije nikada sama za sebe mana…Cary Grant je majstor za takav tip screwball komedija (pa svoju karijeru je izgradio na njima, od Bringing Up Baby, His Girl Friday i nadalje) u kojima likovi izgovaraju gomile rečenica u minuti/sekundi ali sve te rečenice pre svega moraju biti smešne….sasvim jednostavno…. smešne.
Nonšalantnost sa kojim karakteri u “The Grass Is Greener” prelaze preko svih problema (od nevere do socijalnih tema) možda se samo može uporediti sa ravnodušnoću koju sam imao gledajući ovaj film.
Šteta zbog ekipe…
Na skali od (1-6) ocena: 2+*
*ovaj plus samo zbog nesumnjivog šarma koji ovi glumci emituju sa ekrana čak i u ovako slabašnim filmovima
