Mathieu Vasseur (Pierre Niney) je mladi audio stručnjak koji radi u agenciji za utvrđivanje uzroka avionskih nesreća/incidenata. Ima izuzetno istančano čulo sluha koje koristi u analizama zapisa u avionskim crnim kutijama često i bolje od softverskih pomagala. Tačnije, ta njegova osetljivost na zvučne frekvencije omogućava mu da kompjuterski softver koristi bolje od kolega iz tima.
Istovremeno ta njegova “super” sposobnost potpomaže (ili odmaže) da mu arogancija bude veća nego što je normalno te i nije previše omiljen. Svi znaju, zahvaljujući jednom slučaju u prošlosti, da Mathieu može odlutati u pogrešnom smeru vođen onim što (misli) da čuje.
Kada se putnički avion (Dubai-Pariz) sruši iznad Alpa naizgled sve deluje kao delo terorizma (i sam Mathieu, sticajem okolnosti, upravo pronalazi ključne dokaze u prilog tom stavu).
Uskoro se pojavljuje novi audio zapis, poziv koji je jedna od preminulih putnica uputila svom suprugu neposredno pred pad, koji izaziva sumnju kod Mathieu da ipak nije sve onako kako je mislio da jeste. Naravno, niko mu baš i ne veruje da tu ima neke zavere a Mathieu, rizikujući da pokvari i odnose sa osoboma koje voli, odlučuje da sledi svoje instikte…ili paranoje.
“Crna kutija” se pojavila pre neki dan u bioskopima gotovo neprimetno ali ja sam, gledajući najavljeni repertoar, upravo “ufiksirao” da ovaj film vredi pogledati što pre. Moja “fiks ideja” se pokazala kao sjajna a kako će proći Mathieu sa svojom saznaćete kada pogledate ovaj film koji vam inače iskreno preporučujem.
Nema ništa revolucionarno novo i drugačije u ovom autorskom delu Yann Gozlana koji potpisuje i scenario i režiju. To svakako nije mana jer Gozlan izuzetno vešto barata sa nekim standardnim elementima u triler ostvarenjima.
Dok je početak, pa i prva polovina filma, relativno spore radnje u kojoj pre svega upoznajemo Mathieuvu ličnost (sa svim manama i vrlinama) i “fascinirani” smo sa tehničkim aspektom priče (ja napr. nisam mnogo znao o analizi zvukova a naročito analizi zapisa iz crne kutije) u drugoj polovini paranoja glavnog junaka i tenzija se maksimalno ubrzava.
Zajedno sa Mathieu pitaćemo se ko se krije iza ove zavere i ko su mu prijatelji ili neprijatelji dok ćemo se istovremeno (kao publika) pitati da li je uopšte Mathieu normalan i da li je ovo sve što se dešava samo plod njegove mašte i sticaja neobičnih ali objašnjivih okolnosti.
Taj segment (ne samo ko je kriv već i da li uopšte postoji krivac) “Crne kutije” je i najbolji deo priče.
Nedostaju mi ovakvi “starinski” trileri i izgleda da je Evropa još jedino filmsko mesto u kome se usuđuju da produciraju ovakve projekte. Mislim, i Korejanci napr. prave trilere sličnih kvaliteta (često i bolje) ali oni gotovo uvek određene aspekte u njima, poput nasilja i emocija, maksimalno potenciraju te, kao što već napisah, prija videti ovakvu priču koja je “odmerena” i svedena…samo na suštinski bitne stvari…
Što ne znači da su 129 minuta “Crne kutije” baš idealno vreme za trajanje ovog filma.
Na skali od (1-6) ocena: 4
