“Theatre of Blood” Douglas Hickoxa (Sitting Target (1972)) nije samo kultni film već prevladava stav da je u pitanju veoma značajno ostvarenje tog perioda koje je obeležilo britanski horor u doba kada je Hammer studio već gubio uticaj.
Takve su bile priče koje sam slušao/čitao/gledao sve dok nisam i sam konačno pogledao “Teatar krvi”. I odmah da vam kažem…šipak.
Priča je jednostavna. Na početku, Edward Kendal Sheridan Lionheart (Vincent Price) do nedavno uvaženi šekspirovski glumac (u smislu da je svoju karijeru izgradio igrajući likove iz njegovih dela) izvršava samoubistvo (skokom u Temzu) nakon što je ponižen od strane pozorišnih kritičara.
Dve godine kasnije, jedan po jedan, smanjuje se krug tih vajnih kritičara koji su se usudili da imaju zamerke na njegovo izvođenje. Oni stradaju (bivaju ubijeni) tako što ih Edward Lionheart (uz pomoć svoje “ekipe” ludih skitnica) lišava života dok im rekonstruiše i odigrava čuvene scene smrti/ubistava iz Šekspirovih predstava (a hvala bogu, tih primera ima na pretek).
Edward glumi egzekutora a jadni kritičari žrtve.
Jedina, uslovno rečeno, misterija u filmu jeste da li u ovim zločinima Edward ima pomoć svoje kćerke Edwine (Diana Last Night in Soho aka Prošle noći u Soho (2021) Rigg) ili je ona nesvesna zločina svoga oca…a i toga da je on uopšte i živ. Tu “tajnu” pokušava da pronikne potencijalna buduća žrtva, pozorišni kritičar Devlin (Ian Hendry).
Scene samih ubistava jesu interesantne. Vincent Price očigledno uživa u svojoj ulozi koja mu je dala priliku da uđe u kostim i lik pregršt čuvenih karaktera (iz “Julije Cezara” do “Mletačkog trgovca”). Ovaj, inače američki glumac, oduvek je svojim stilom interpretacije i načinom/patosom kojima i inače izgovara svoje replike, delovao kao vrhunski pozorišni izvođač koji je samo igrom slučaja završio u hororor fimovima (i upravo zbog te osobine da svojom glumom učini i da oni najgori filmovi budu za klasu bolji, Vincent Price je bio tako cenjen i poštovan). Ne čudi što mu je “Theatre of Blood” omiljena uloga…mada bi neki zlobnici rekli da je Price u svakom svom filmu glumio kao da glumi Šekspira.
Nažalost, osim te površne “zabave” u gledanju mehanizama za ubijanje (u čemu je, ako se dobro sećam, a svakako ću uskoro obnoviti gradivo, Price bio daleko zabavniji u ostvarenju iz 1971 g. The Abominable Dr. Phibes i potonjem nastavku, Dr. Phibes Rises Again (1972)) samo vezivno tkivo u “Theatre of Blood” i nije baš neko.
Pretpostavljam da bih više uživato da znam napamet te šekspirovske replike i scene koje su ovde ekranizovane, ali ne znam napamet ni “Gorski vijenac” te Šekspir može slobodno da mi oprosti to moje neznanje.
Takođe, ovih 104 minuta nije uopšte tako lagano za savladati jer režiser Hickox ne uspeva da ni od onih potencijalno napetih scena napravi bilo šta više od običnog crnohumornog gulaša prožetog ponekim ekstravagantnim začinom (ako je kim uopšte ekstravagantan).
Ne sporeći da se u ovom makabre “gulašu” može i uživati meni i nije prijao. To ne znači da možda neće i vama. Neko voli meso a neko voli kupus a neko isključivo jede sarme….u svakom slučaju svi valjda volimo gulaš ?
Na skali od (1-6) ocena: 2+
