Doktor Kim Joon-young se (avionom) vraća kući nakon uspešne konferencije. Danas je rođendan njegovoj (školarka) ćerci i imaju dogovor da se vide negde u gradu. Na autoputu od aerodroma ka gradu je velika gužva i Kim Joon shvata da će kasniti na dogovoreni sastanak. Uz dosta muke uspeva da stigne nadomak cilja gde će ga čekati ćerka (koju je prošle godine “prevario” i nije se pojavio za rođendan) ali saobraćaj na jednoj raskrsnici je zaustavljen jer se desila ozbiljna automobilska nesreća.
Možete već naslutiti kuda sve ovo vodi kada doktor shvata da mu se dete ne javlja na telefon. Ako pomenem i “Dan mrmota” i vremensku ponavljajuću petlju znaćete da je ovo tek prvi (u nizu) repetativnih užasa sa kojim će se sresti doktor Kim Joon-young…
Pošto su u pitanju Korejanci nema tu milosti ni za koga tako da će te tu fatalnu nesreću videti iz još nekoliko groznih vizura. Svaki put, vremenski restart se dešava na trenutak kada se doktor vraća jutarnjim let i on je ubeđen da će, ako nekako uspe da spreči tu nesreću, prekinuti košmar u kome se našao.
I taman kada pomislite, okej, ovo je mračna verzija “Dana mrmota” u kome se Korejanci iživljavaju nad jadnim detetom (i nama gledaocima koji gledaju kako to dete gine…ponovo i ponovo) desi se jedan dodatni twist i to prilično originalan. Korejanci ne bi bili Korejanci da nema toga… a ja ne bih bio ja (mada i nisam ja) ako vam bilo šta još otkrijem na tu temu (svakako, negde na polovini shvatićete šta je u stvari pravi zaplet filma)
Režiser filma je debitant Sun-ho Cho koji je napisao i scenario. Još jedna sjajna stvar kod Korejanaca je da su svi ti, nama poznati, filmovi pretežno kompletno autorski, što znači da su režiseri istovremeno i scenaristi, nešto što je Holivud odavno izgubio kao karakteristiku, a Korejanci svakako baštine pozitivne vrednosti holivudske tradicije.
Za nekoga kome je ovo prvi film (i nažalost, za sada i poslednji) u pitanju je, sa tehničke strane, stvarno solidno realizovano delo. Takođe, što se tiče “sadržaja” veoma je i ambiciozno.
U toj ambiciji nalazi se i najveći poteškoća sa “A Day”. Naime, kompleksnost zapleta je takva da smo kao gledaoci izloženi priličnim skokovitim prelazima u ovih, zaista skromnih i hvale vrednih, devedesetak minuta, te nam pojedine odluke i motivi nekih učesnika ove fatalne priče nisu dovoljno dobro objašnjeni. U smislu da stvarno možemo prihvatiti i shvatiti zašto rade (ili su uradili) neke stvari. Ne, ne kažem da nećemo razumeti. Hoćemo.
Samo što to mehaničko objašnjenje nije dovoljno da bi to i prihvatili.
Zbog toga naša reakcija na određena dešavanja neće biti onakva kakvu je (režiser) Sun-ho Cho možda očekivao. “A Day” igra na kartu emocija gledalaca i kao i svaki korejski film ne beži od patetike i želje da nam sve likove prikaže da su ljudi od krvi (po slikama to se svakako vidi) i mesa.
Neko će reći, možda je mogao da traje i duže, da bi ti sve “objasnio”. I ovako je neujednačenog tempa i to dodatno vreme bi samo još više to isteklo. Da je možda Sun-ho odustao od nekih ideja i malo snizio svoje ambicije možda bi ovo bio daleko efektniji film. Opet, da je to učinio, odustao bi i od originalnosti…
Budimo zadovoljni sa ovim što smo na kraju i dobili. Pomirimo se sa sudbinom kao što će neki i od protagonista to morati da učine…
Na skali od (1-6) ocena: 3+
