Gornji citat je deo recenzije filma “BlacKkKlansman” koju je napisao neki A. O. Scott, kritičar (nekad veoma ugledne) novine The New York Times. I potpuno je nemoguće a to ni režiser Spike Lee ne krije ne promatrati ovaj film kroz sadašnju/trenutnu političku perspektivu.
Zbog toga hajde odmah da skinemo to sa dnevnog reda.
Ovaj,kako uvek voli da Spike Lee potpiše, “džoint” je baziran na istinitim događajima opisanim u knjizi Ron Stallworth u kojima Ron opisuje kako se, nakon što je postao prvi crnac detektiv u Coloradu Springs policijskom odeljenu, inflitrirao u lokalni ogranak Kju Kluks Klana.
Sama priča je apsolutno neverovatna, toliko da je Lee odabrao da nam ove događaje prikaže u komičnom (na ivici parodije) ključu ali hajde, što da ne… sasvim je moguće da su se KKK članovi mogli prevariti putem telefona (jer tako je Ron Stallworth (John David Tenet (2020) Washington) komunicirao sa njima dok je, umesto njega, na sastanke uživo išao drugi detektiv Philip “Flip” Zimmerman (Adam Frances Ha (2012) Driver)).
Ono što je nesumnjivo Spike Lee ubacio u scenario/film jeste njegov obračun sa filmom, koji mnogi uzimaju kao kamen temeljac filmske umetnosti, “Rađanje jedne nacije” D. W. Griffith iz 1915 godine (čitava ta scena iz završnice u kojoj KKK gleda ovaj film uz kokice i navijanje je, u kontekstu prethodnog dela filma, nategnuto moguća ali je krajnje debilna… bez obzira što su i pripadnici KKK prikazani i pre toga kao kreteni i budale…)
Takođe, ubačene su u dijaloge i određene, nimalo skrivene, reference na izbor Trampa kao predsednika (“jednog dana izabraćemo predsednika koji će podržavati naše vrednosti…” ili “make America great again”….) ali i dalje, u tom sam trenutku mislio, to očigledno Lee-jevo poigravanje sa aktuelnim događajima u kontekstu onih iz sedamdesetih je bilo korektno i u skladu i sa njegovom opšte poznatom životnom filozofijom i stavom koji ima. On je uvek davao da znanja da ne snima samo filmove…
A onda…dolazi sam kraj filma…tj. ono posle kraja…kada Spike Lee ubacuje dokumentarne snimke aktuelnih događaja u Americi sve sa montiranim izjavama samog Trampa. I onda ovaj film više nije film već politički pamflet… Uopšte ne ulazeći ko je tu u pravu i šta se to dešavalo 2018 godine ovim potezom Spike Lee puca sam sebi u nogu jer u “BlacKkKlansman” kritikuje film iz 1915 godine (inače ekranizaciju romana koji je izašao 1905) zbog toga što je,navodno, najviše odgovoran za uskrsnuće KKK u Americi tih godina i proziva D. W. Griffith da je pre svega rasista, zanemarujući gomilu revolucionarnih stvari kojima je taj film doneo i doprineo u razvoju filmske umetnosti (od režije do tehnike snimanja). Istovremeno sopstveni film pretvara u “oružje” za obračun sa Trampom i njegovim glasačima.
Znači, Lee koristi ista sredstva za koje optužuje nekog drugog da je to činio pre 100 godina kada je kontekst i život bio sasvim, sasvim drugačiji…. a možda, po Lee-ju… sada je u Americi sve isto kao pre 40…kao pre 100 godina….
Ali dobro….u svakom slučaju ovaj potez se defintivno “isplatio” Spike Leeiju. Konačno je dobio oskara (za adaptaciju scenarija) i prve nominacije za najbolji film i režiju. Ljudi su mu oprostili gomilu “sranja” koje je snimao prethodnih deset godina te je opet postao ugledni režiser kome Netfilix/HBO daju odrešene ruke (i sredstva) da snimi štao poželi. Što se kaže, igrao je na sigurno. Kako da mu ne daju oskara kada je tako lepo svima javno rekao da je protiv Trampa.
Inače, film je u prve dve trećine sasvim solidan. Smeta, pomalo, to što miksovanje komedije i drame ne funkcioniše uvek baš ponajbolje (kako napraviti priču u kojoj su klanovci idioti sa malim IQ i koje sve vreme ismevaš a istovremeno imati jednog lika među njima koji je psihopata, manijak i veoma opasan po život…. ne možeš da mu se smeješ a ne možeš ni da ga se plašiš).
Glumci su takođe veoma dobri…naročito Adam Driver (koji je zasluženo dobio oskar nominaciju za ulogu). Problem, osim te tonalne neujednačenosti filma, donosi ta završnica koja je i sa režijske i sa scenarističke strane veoma traljavo izvedena (ovde ne mislim na onaj deo nakon kraja koji sam već pomenuo i koji možete komotno smatrati kao i da nije deo filma).
“BlacKkKlansman” je u rukama režisera bez agende, to jest, sa agendom kao integralnim delom filma mogao da ispadne veoma značajan projekat. Priča je svakako fascinantna. Ovako, svelo se sve na jednokratnu upotrebu i teško da će bilo ko više pominjati ovaj film…naročito kada nema Trampa.
Na skali od (1-6) ocena: 3-
