Pre nego što ću krenuti sa pisanjem (kraćeg) osvrta na poslednji film Džima Džaramuša, jednog od heroja moje mladosti, shvatio sam da mi se Džaramuš, iz raznoraznih razloga, jednostavno izmakao sa “radara interesovanja” poslednjih 20-ak godina…
I taj termin, heroj, upotrebljavam namerno i pomalo ironično, jer nisam ja nikada toliko bio oduševljen njegovim filmovima (a neki od njih jesu izuzetni) koliko mi je on, kao pojava, značio tih mračnih devedesetih godina. Da li zato što je bio Amerikanac koji je eto došao te proklete ’92 u Beograd i sa Džoni Depom i Partibrejkersima nastupio u SKC (koncert koji sam preskočio iz gluposti) ili zato što se eto našao u legendarnom hitu šabačke grupe “Ništa ali logopeda” sa njihovog debitantskog albuma iz ’94… ne znam.
U svakom slučaju, Džaramuš Džim će uvek imati “mesto u mom srcu”…
Elem, gledajući njegovu filmografiju, frapantan i za mene, veoma crni, podatak jeste činjenica da od šest filmova koje je snimio nakon 2000 godine, samo sam, eto, pogledao ovaj njegov poslednji “The Dead Don’t Die”.
(postoji mala verovatnoća da sam odgledao i Broken Flowers ali ne mogu se zakleti nad ustavom Republike Srbije da je to 100% tačno)
Izvini Džimi…
Radnja je smeštena u neki mali gradić u sred američke provincije u kojem počinju da se dešavaju misteriozne stvari da bi se sve uskoro pretvorilo u tipičnu zombi invaziju.
Uzrok svih ovih promena, to jest razlog zbog čega se priroda Zemlja buni protiv ljudi (tako što im šalje zobmije) jeste polarni “fraking” koji je, navodno, izazvao poremećaj u Zemljinoj rotaciji te poremetio trajanje noći i dana. Za one koji ne znaju šta je fraking, koji se tako često i popularno upotrebljava kao termin poslednjih godina u Americi, u pitanju je ono najjednostavnije bušenje zemljine kore da bi se došlo do izvora gasa/nafte… Znate ono čime su se bavili Karigton i Džej Ar ? E…to vam je….deco i dede drage…bio fraking.
Džaramuš, kao i u nekim svojim prethodnim radovima, i ovde predstavlja galeriju živopisnih likova koji su labavo povezani sa centralnim tokom priče. Hoću reći, svako od njih dobija šansu da odigra svoju mikro ulogu onako kako je raspoložen (sasvim je jasno da Džaramuš daje veliku slobodu glumcima te ne čudi što vole da rade sa njim) i vidi se da je puno toga, što se tiče dijaloga, improvizоvano.
I dok neki od njih uspevaju da te karaktere učine drugačijim i smešnim drugima pak scenario nije omogućio tako nešto. Zbog toga je i krajnji utisak tzv. “mixed bag” tj. pomešan.
[my_movie_db id=535581]
“The Dead Don’t Die” je najbolji u prvoj polovini…u nastavku, gubljenja fokusa i paralelnost/skokovitost dešavanja u vezi zombi invazije koja je u tim trenucima u punom jeku, prilično remeti uživanje u filmu. Takođe, kao da Džaramuš nije imao pojma kako da završi priču pa ju je završio upravo onako kakvu će te videti.
To bi možda bio dobar štos…u nekom drugom filmu. Sa ovakvom ekipom glumaca i ambicijama koje je iskazivao u početku ovde mu uopšte nije upalio…
Na skali od (1-6) ocena: 3
