Gornja izjava pripada režiseru James The Conjuring (2013) Wanu koji je poželeo da između dva super DC spektakla (nastavak Aquamana je planiran da premijerno bude prikazan naredne godine) snimi nešto u svom omiljenom žanru.
Kakve je filmove James Wan voleo biće vam jasno odmah po uvodnoj sceni. Smeštena je u 1993 godinu u nekakav institut u kome rade “eksperimente” nad nekim Gebrijelom (kojeg ne vidimo ali čija užasna masakrirajuća nedela vidimo).
Sve je ovo praćeno dramatičnom (i važno je istaći, sint-elektronskom) muzikom i još dramatičnijom glumom glavne doktorke i njenih saradnika koji izgovaraju bombastične rečenice koje kao da su izmilele iz marvelovsko bonelijevskih stripova iz sedamdesetih ili, što je bolje poređenje, kao da pripadaju filmovima Charles Banda sa kraja osamdesetih…
A potom, kreće bombastična uvodna špica koja nam montažom isečaka nagoveštava kakav se to užas krio u institutu…plus, bombastična sintisajzerska glavna muzička tema…
I da vam odmah kažem…meni je sve to kul…i milo i drago…
Onda dolazimo u sadašnjost u kojoj upoznajemo (trudnu) glavnu junakinju Madison koja živi sa svojim “dragim” mužem u tipičnoj horor kući iz tih filmova iz osamdesetih.
Neću vam otkriti šta će se desiti te prve noći ali nakon nje Madison počinju da proganjaju vizije stvorenja koje ubija njoj nepoznate ljude dok ona to nemoćno posmatra.
E sad…ako ste dobar žanrovski poznavalac prepoznaćete gomilu filmskih uzora kojima je James Wan ovde dao omaž (meni su se najviše dopali giallo detalji) ali, takođe, ako ste pravi ljubitelji horora morate priznati da “Zloćudno” uopšte nije dobar film…a naročito strašan.
Jednostavno, čitav taj zamišljeni koncept ovde uopšte ne funkcioniše. Prezentacija ne odgovara sadržaju. Wan ovo režira kao strašno ozbiljan horor a scenario je dušu dao za vrhunsku parodiju i zajebanciju…bar malu.
One scene kada neki naši junaci kolutaju očima dok se muzika pojačava ili dok izgovaraju rečenice koje zvuče kao da ih izgovara nadsihronizovani lik iz Bavinog zombi horora iz osamdesetih su prosto dušu dale za šalu i komiku.
Nešto slično je delimično uspeo da uradi Sam Raimi u svom kemp hororu “Drag Me to Hell” ali ni to nije bilo previše dobro.
Ni sama ideja koja se krije iza “Malignant” nije originalna (čini mi se da postoji i epizoda Dosija X sa sličnom pričom) te će vam verovatno film u pojedinim trenucima biti dosadan.
Opet, Wan je dobar režiser, neke scene su interesantne a neke čak i veoma interesantne (čitav onaj segment u završnici koji je doduše totalno u suprotnosti sa prethodnim ponašanjem “Gebrijela” i koji kao da je dospeo iz nekog drugog boljeg filma) i možda će vam ovaj film više dopasti na malom ekranu (kada se pojavi 10 septembra na HBO MAX-u).
“Zloćudno” jeste “ljubavno pismo” treš hororima iz osamdesetih i da je nastao u to doba sada bi sigurno imao već kultni status. Problem je što je sada 2021 godina.
Na skali od (1-6) ocena: 2+
