Scenarista i režiser filma “Irresistible” je ovaj čovek dole:
Zove se Jon Stewart i 2015 se povukao kao voditelj iz veoma popularnog The Daily Show-a (zamenio ga je patetični Trevor Noah). Godinu dana kasnije odžani su “izbori koji su promenili svet” a Amerikanci su postali opsednuti Trampom. Naročito se ta opsesija ogledala (a i dalje se ogleda) u Holivudu.
Stewart ovde pokušava da se direktno zakači za taj histerično ludački anti Trump voz ali, kao navodno, ovim filmom će im “svima pokazati” (Stewart se btw. pretvorio u nekakvog nezavisnog narodnog tribuna koji se zalaže za neke “važne” projekte)
Steve Carell (The Way, Way Back (2013)) je Gary Zimmer, čiji je poslednji profesionalni angažman bio na kampanji poražene Hilari Klinton na tim “fatalnim” izborima iz 2016. Stručnjak je za tzv. spin. Kada jedan snimak, u kome ostareli pukovnik održi vatreni i “progresivni” pro-imigrantski govor u gradskoj skupštini gradića u sred konzervativnog dela Amerike (Viskonsin), postane viralan, Zimmer dolazi na ideju da bi pukovnik Jack Hastings (Chris Cooper) bio idealni kandidat demokratske stranke na izborima za gradonačelnika.
Njegov dolazak u mirni gradić doneće stanovnicima dinamiku i “akciju” koju su, naizgled, dugo čekali. Naročito kada trenutnom gradonačelniku stigne pomoć u vidu republikanskog stručnjaka za kampanje Faith Brewster (Rose Juliet, Naked (2018) Byrne).
Kao što znate, i Steve Carell-a i Rose Byrne, izuzetno poštujem (i što da ne kažem volim) kao glumce. Glumili su u nekim, meni dragim filmovima, iz protekle decenije..ili dve…
Kada im Stewart u par scena omogući da iskažu svoj komičarski talenat oni ga maksimalno iskoriste. Problem je što “Irresistible” ima malo takvih scena. Problem je i što ova satirična komedija i nije toliko inteligentna koliko se pretvara da to u stvari jeste. Te nekakve (povremene) žaoke upućene demokratskom (i jednom i drugom) establišmentu nisu ništa u poređenju na kakav karikaturalno imbecilan način je prikazan svet američkih domaćina.
Nedovoljno satiričan da bi ta satira stvarno bila efikasna i nedovoljno ciničan da bi ga shvatili ozbiljno Stewart se sve vreme trudi da nam kaže tu svoju veliku poruku ali, pokazaće se, ona i nije baš tako velika kako je možda pomislio. Kada se, na samo kraju, razotkrije taj “genijalni plan” biće to isuviše kasno da bi ovaj simpatično nesmešni film izvukli iz dubokog proseka u kome je upao negde već nakon prvih 15ak minuta. Samo za one koji su pažljivo pratili američke izbore… to je napr. i jedan od glavnih razloga što sam pogledao “Irresistible”.
Na skali od (1-6) ocena: 2+
