Kada je, pre par meseci, umro George Segal (1934-2021), padoše mi na pamet dve stvari. Prva, ovaj glumac mi beše veoma drag. I to zbog dve uloge koje, u njegovoj bogatoj karijeri, sigurno nisu bile mnogo značajne.
Jedna je u špijunsko-kgb-cia filmu pod nazivom “Ruski rulet” (1975). Emitovan, čini mi se 1989 g., na TV Zagreb, snimio sam ga na VHS-u jer se fino, svojim tajmingom od 90min., uklapao u pravilo od dva filma na jednoj, napr. BASF VHS kaseti od 180 min (koje su uvek bile pravljenje da budu bar jedan minut duže).
Sećam se da mi je “Ruski rulet” bio zabavan akcijaš te je sasvim nemoguće da je ovako loš kao na IMDB. Zar ne ?
Druga uloga zbog koga ga pamtim beše serija “Marfijev zakon” koja nije doživela ni celu sezonu već je na ABC ukinuta posle 12 epizoda. Opet, čini mi se da je kod nas emitovana u okviru noćnog “Program Plus” (oni koji znaju, znaju šta je bio Program plus 🙂 )
Pretpostavljam da ga većina vas ipak prepoznaje po onoj, meni uglavnom iritantnoj, humorističkoj TV seriji “Just Shoot Me”
Druga stvar (koja mi je pala na pamet kad je Segal preminuo) beše da sam, iz nekog razloga, uvek njega vezivao za jednog drugog glumca, Elliott Goulda (Ray Donovan – sezona 1 (2013-?)). Nekako su mi se “energetski” njihovi stilovi glume uvek poklapali…
Ono što nisam znao ili sam totalno potisnuo u mapi sećanja je činjenica da su upravo njih dvojca glumila zajedno u ovom projektu Roberta Altmana. Mož’ misliti iznenađenje kada pustih film i videh ova dva lika zajedno na ekranu…
Scenario za “California Split” napisao je glumac Joseph Walsh (koji u filmu ima malu ulogu). Baziran i na sopstvenoj kockarskoj zavisnosti, Walshov tekst je odmah oduševio njegovog prijatelja Steven Spielberga koji je planirao da režira film sa Steve McQueen-om u glavnoj ulozi. Ali, Spielberg je tek bio na početku karijere i mada je, uslovno, dobio zeleno svetlo za projekat, MGM je otkazao saradnju.
Na kraju, preko scenario je lutao od Universala do Columbie, i napokon završio kod Altmana. Ali ni njegovo ime nije bilo dovoljno da Columbia stane u punom kapacitetu iza projekta. Morao je da formira posebnu kompaniju (zajedno sa još par producenata, među njima beše Aaron Dinastija Spelling) da bi snimio film. “Columbia Pictures” je preuzela distribuciju i film je konačno, u avgustu 1974 godine, krenuo sa svojim bioskopskim životom.
“Kalifornijski poker” (naziv pod kojim se prikazivao u YUgoslaviji) spada u manje poznate (rekao bih i potcenjene) Altmanove radove. Razlog tome mora biti i to što je u tom periodu (1970-1975) Altman bio u svojoj najkreativnijoj fazi, koja je započela sa M.A.S.H. (1970) a završila sa Nashville-om (1975) a između njih je smešteno čak još šest njegovih filmova.
Na jednoj poker partiji stvara se prijateljstvo između Bilija (George Segal) i Čarlija (Elliott Gould). Osim što ih spaja ljubav prema svim vrstama kockanja shvataju i da jednako uživaju u piću i razmeni (lovačkih) šala i priča.
Čarli je iskusni i prevejani kockar kome je to i jedino zanimanje a Bili još uvek ima dnevni posao ali se već nalazi na kockarskom putu…bez povratka.
Elliot Gould, kako se ono kaže, razvaljuje kao Čarli. Od prvog trenutka kada ga ugledamo znamo da je njegov lik svakim svojim atomom tela, od glave do pete, nepopravljiv kockar.
Ni George Segal nije ništa manje impresivan. Njegova, u početku, pasivno kompulzivna navika, pretvara se do kraja filma u opasan porok, otrov koji preti da mu razori razumni deo njegovog bića.
“California Split” ima sve odlike tipične za Altmanov stil režije. Tako se mnogi kadrovi sastoje iz totala koji laganim zumiranjem prelazi na krupne planove aktera, scene koje deluje i koje jesu improvizacija (daleko od pisanog scenarija), zvučni haos. Zanimljivo je, kada sam već pomenuo taj “haos”, da se ta tehnika, koju je, kažu neki Altman “patentirao”, sastoji od toga da svaki glumac ima poseban (mali) mikrofon kojim se snimaju njegove replike, a onda ih Altman u postprodukciji umiksuju u nešto što možda liči na zvučnu kakafoniju ali svakako je u pitanju isplaniran “raspad sistema”.
Od jedne, opuštene, neobavezne komedije, “California Split” nas u završnici uvodi u samo srce tame… Oni koji su ikad osetili tu neodoljivu privlačnost dobijanja i prazninu koju izaziva gubitak tokom kocke (u filmu od pokera, preko klađenja na hipodromu, stižemo do magičnih i mračnih svetlosti kasina) znaju da je taj osećaj “pobednika” adrenalinska droga koju je veoma teško ostaviti…i da, suštinski, dobitna suma nije ni bitna… jer ste sve vreme u potrazi za tim osećajem…za tim momentom koji želite ponovo i ponovo da doživite…
Na skali od (1-6) ocena: 4