Retko kada su domaći prevodi filmskih naslova u bioskopima bili bolji od originala. Kada su to ipak bili, bili su ubedljivo bolji. Na primer, ko bi otišao u bioskop tamo neke osamdeset i šeste (ili sedme?) da pogleda film pod nazivom “Noć strave” ? Ali, ako “Fright Night” prevedeš kao “Moj sused je vampir” eto mene (kao klinca) pravo u mračnu dvoranu…da proverim da nije moj sused u pitanju.
Isto tako, “Ima li pilota u avionu?” je apsolutno genijalni prevod filma “Airplane”, koji od njegove premijere davne 1980 godine pa sve do danas ima apsolutno kultni status u srcima svih ljubitelja filma na ovim našim ex-YU prostorima… dobro, možda ne baš u rangu “Alan Forda” ili “Mućki” ali taj izraz “Ima li pilota u avionu?” se odomaćio kao opšte prihvaćena žargonska fraza za opis izvesnih “devijacija” u društvu/kolektivu/autobusu/socijalističkoj radnoj zadruzi i sl.
Nakon svega ovog što sam vam prethodno izbrbljao zvučaće kao jeres kada kažem da nikada nisam bio veliki ljubitelj ovog “leta”. Kao klinac (a nakon suseda koj je vampir) više sam se ložio na neke druge parodije, druge tzv. SPOOF komedije, koje su bile aktuelne u to doba. Pre svega mislim na serijal “Goli pištolj” ili na “Top Secret” koji su takođe stizale iz iste “ZAZ” ( Zucker, Abrahams and Zucker) kuhinje.
[my_movie_db id=813]
Ali, nema sumnje da je “Airplane” utemeljivač ovakve, rekao bih, podvrste parodičnih filmova, u kojima se najmanje vodi računa o samoj priči već se projekti sastoje od niza, beskrajnog niza skečeva i parodiranja na tada stvari/ličnosti/filmove/spotove/teme/reklame koje su u trendu. Šala šalu smenjuje, geg za gegom se pojavljuje i ako nisi pažljiv sigurno ćeš propustiti neku foru jer se ona možda odigrava u pozadini kadra. Ovi filmovi su dušu dali za ponovo gledanje i otkrivanje… to im je i osnovna vrlina i glavna mana. I to je razlog što ih suštinski uopšte ne volim…ali se smejem kao lud na brašno.
“Ima li pilota u avionu?” nakon više od četrdeset godina od premijere jeste i dalje definitivno smešan film. Isto tako, mnoge stvari koje su tada bile smešne (jer su parodirale nešto što je u tom trenutku bilo aktuelno) sada deluje bizarno. Neke fore mi nisu bile jasne ni kada sam ga gledao prvi put a kamoli tek sada, a opet, druge su genijalno smešne i urnebesne.
Ono što je osnova uspeha “Ima li pilota u avionu?” kao dobre komedije jeste taj tzv. deadpan humor. To vam je ono kada vam neko priča strašno smešnu priču ali to čini ozbiljnim tonom i gestakulacijom. Retki su glumci koji mogu tako nešto da iznesu, da izgovaraju krajnje “debilne” rečenice sa krajnje ozbiljnim licem. “Airplane” nam je upravo ponudio jednog takvog, pokazaće se kasnije u njegovoj karijeri, verovatno i najboljeg reprezenta takvog humora.
Verujem da svi prepoznajete Leslie Nielsen-a na gornjoj slici. Do “Ima li pilota u avionu?” ovaj glumac je pre svega bio poznat kao karakterni epizodista u mnogim prestižnim holivudskim projektima. Niko nije Nielsen-a video kao komičara dok nije postao doktor Rumack, jedini lekar u avionu u kome vlada neka nepoznata bolest koja onesposobljava i putnike i prave pilote.
Jeste te godine Nielsen snimio i kultni horor “Prom Night” (kultni iz sasvim drugih razloga koje najmanje imaju veze sa kvalitetom filma) i nakon toga se nekoliko godina “batrgao” u nizu drugorazrednih B filmova, ali, nakon prvog dela “Naked Gun” Nielsen-ova sudbina beše “zapečaćena”. Postao je car.
Oduvek sam preferirao parodije Mel Bruksa u odnosu na “ZAZ” projekte. Bruksove komedije su bile pre svega dobro zaokružene filmske priče koje su inkorporirale parodične elemente ali tako što bi postale integralni sastojak filma. Tako će “Mladi Frankeštajn” biti jednako smešan i te 1974 i danas.
Sa druge strane “ZAZ” komedije su najviše u fazonu “uzmi pare i beži”.
Ali…kada pogode kako treba, kao što čine često u “Airplane-u”, ti pojedinačni “udarci” su jači od svih drugih u nekim, definitivno boljim filmovima…
Na skali od (1-6) ocena: 4
