Činjenica da sam se u ekspresni voz “Line of Duty” ukrcao pre nešto manje od mesec dana imala je svojih prednosti ali i jednu očiglednu ogromnu manu… Kako, dođavola, do sada nisam pogledao ni jednu epizodu ove izuzetno zabavne i visokonaponske trilerske serije u kojoj Britanci, zajedno sa ostalim svetom, uživa još od 2012 godine ?
Ali to je generalni (lični) problem verovatno svakog od nas koji osim buljenja u ekran (na poslu i kući) ima i nekakav drugi život koji nema veze sa tim…ili barem…koristi neki deo od 24 sata tokom dana da spava….ili piški…
Elem..oni koji su “Line of Duty” pratili od početka znaju da je sve počelo daleke 2012 godine. Tekst koji sledi ima male spojler-e koji vam neće urušiti uživanje u njoj ako je već do sada niste gledali…
2012 (prva sezona)
Steve Arnott (Martin Comspton) je član anti terorističke jedinice. Kada jedna intervencija pođe po zlu zbog loše organizacije i strada nevina osoba Steve je jedini koji želi da svedoči o tom propustu. Odbačen od kolega i nadređenog postaje član odeljenja AC-12 (anti korupcijsko služba u policiji, ono što bi zvali interna kontrola ).
AC-12 rukovodi iskusni načelnik Ted Hastings (Adrian Dunbar), čovek, naizgled, nepokolebljivog osećaja za pravdu i poštovanje policijskih propisa. Hastings je i osoba koja je lično regrutovala Steve za ovaj posao.
Steve-ov prvi posao jeste istraga o DCI Tony Gates-u (Lennie James), policajcu čiji tim ima neverovatno dobar procenat uspešnosti rešavanja zločina. Da li je to zbog njihove veštine ili se neke druge (mračne) tajne tu kriju ?
U Gates-ov tim je već ubačena AC-12 Kate Flaming (Vicky McClure) kao tajni agent. Steve i Kate otkrivaju da slučaj nije nimalo jednostavan i da osim pitanja da li je Gates korumpiran (ili kako oni kažu Bent Copper) u igru uključena i moćna kriminalna grupa koja kontroliše tokove droge i prostitucije u gradu.
Očigledno je bilo da je ova prva sezona bila zamišljena kao mini serija (od 5 epizoda). Autor Jed Mercurio to nikada i nije krio, štaviše, svaku je sezonu završavao sa “epilog natpisima” šta je bilo posle sa karakterima (iz te sezone).
To je naročito primetno u ovoj prvoj sezoni koja je ostavila jedan, delimično, otvoren kraj ali koji bi mogao veoma lako da se protumači (da je “Line of Duty” ostao samo na tih pet epizoda) kao “ova priča je završena ali korupcija i veze sa kriminalom u policiji i dalje ostaju veliki problem”.
2013- na dalje…
Kada se završila prva sezona bio sam zadovoljan sa nekoliko stvari. Svi glumci su bili top/ekstra/sjajni. Pojedine sekvence su veoma vešto podizale tenziju, preokreti su bili uzbudljivi, priča logična… imao sam (manjih) problema sa samom završnicom ali…okej…
U svakom slučaju, “Line of Duty” je bio dovoljno dobar da bih nastavio sa gledanjem…ali…nisam ni slutio šta me čeka.
H misterija…
Mercurio je zamislio ovo kao jednu celinu. Naime, možda bi slučaj u nekoj sezoni započinjao kao poseban ali svi su vodili ka istom cilju i istim protivnicima. Korumpiranim policajcima koji rade za OCG (organised crime group). A tom grupom rukovodi misteriozni H (doduše, za taj inicijal H ćemo saznati tek od sezone 4). Ono što je istovremeno veoma zabavno i interesantno je to da se gotovo svi više rangirani policajci, ti časni oficiri, prezivaju na slovo H…što znači da svako od njih može biti H 🙂 .
Majstorstvo zanata
Ono što Jed Mercurio vrhunski radi u serijalu “Line of Duty” je poigravanje sa određenim žanrovskim pravilima za trilere. I to ne čini tako što ih menja (tipa očekujte neočekivano) već tako što ih majstorski koristi i kontroliše tokom čitave sezone (koja, nakon prve, uvek je imala 6 epizoda).
Često će se i protagonisti i antagonisti naći u nekim bezizlaznim situacijama ali iz njih će se izvući ne zbog nekog Deus Ex mehanizma već zato što je Mercurio tačno isplanirao šta se u tom trenutku dešava…i odakle stiže pomoć ili nevolja.
Takođe, obavezan segment gotovo svake epizode je scena ispitivanja u prostorijama AC-12. Zahvaljujući scenariju Mercuria gotovo svaka od tih scena je tenzična i sa širokim dijapazonom emocija, od očaja, preko prkosa i trijumfa.
Kad već pominjem emocije Mercurio se vešto poigrava sa našim bazičnim osećanjima za pravdu i moral. Kada gledamo na ekranu nekog za koga znamo da je negativac (a ovi oko njega to ne znaju) i kako zbog njegovih postupaka stradaju nevini ne čudi što gledanje “Line of Duty” izaziva lavinu emocija kod publike. Kao što smo jedva čekali da neko stane na put zločestoj Aleksis iz Dinastije ili onom bacaču noževa iz Kasandre… Smoking Man-u u “Dosijeu X”… Kurčubiću u “Boljem životu”…
Vrhunac i “pad” ?
“Line of Duty” doživljava svoj vrhunac u završnici treće sezone. Ta poslednja epizoda (vremenski produžena preko standardnih 50ak minuta) je nešto najbolje što može da vam pruži TV zabava danas. Kao vrhunski triler koga se ne bi stideo ni Hičkok ona nam donosi delimični rasplet i kraj(?) sudbine jednog lika koga smo svi navikli…da mrzimo…
Činjenica je da serija ima jedinstvenu “mitološku” priču koja prožima sve sezone i da su napr. dešavanja iz prve sezone bitna i u ovoj poslednjoj (šestoj). Takođe je činjenica da jeste u pitanju šest sezona ali ukupno to je tek 30ak epizoda… a znamo da napr. standardne američke serije imaju po sezoni i preko 22 epizode.
Hoću reći, za bindžovanje je “Line of Duty” dušu dalo (trenutno na Netflixu imate prvih 5 sezona)…mogu samo da zamislim kako je bilo publici koja je verno pratila i iščekivala svaku sezonu…poslednjih gotovo 10 godina….
Možda je ova šesta sezona za nijansu manje zabavna… možda je ova poslednja epizoda emitovana prošle nedelje i jedna od najslabijih u serijalu.. možda i finale, zakazano za drugi maj, neće biti baš nešto… ali to ne menja činjenicu da sam maksimalno uživao u ovoj vožnji.
“Line of Duty” nije možda najkvalitetnija serija koju će te gledati ali je svakako među najuzbudljivijima… ako volite trilere nema šanse da vam ova serija ne postane mila… i draga….
Na skali od (1-5) ocena: 4+
recenzija: DeHičkok
