Tajne famoznih "mističnih sveski" (bilo ih je ukupno 2)se nastavljaju u ovoj ,sedmoj, epizodi dugovečnog serijala pod imenom "Tajne arhive". Ovog puta film koji predstavljamo je verovatno jedan od omiljenijih svakome od nas koji ga je imao priliku odgledati u doba vetrova rata...
Pomalo je bezobrazno od mene da ovaj klasik filmske komedije iz osamdesetih pomešam sa tekstom koji će se baviti i nekim nimalo lepim temama ali sećanja upravo tome i služe… Da neke stvari učine daleko srećnijim nego što to realno jesu bile a druge još mizernijim nego što treba….
Jer ta, devedeseta, upravo to leto, za mene i za moju porodicu beše predivno. Na reformama čoveka pod imenom Ante (Marković) moji roditelji, obični radnici sa skromnim primanjima, počeli su da dobijaju plate koje i u današnje doba deluju nedostižno.
Otac bibliotekar, majka socijalna radnica. Možete misliti kako smo živeli… Ali u tom kratkom periodu, od leta ’89 do početka ’91, doživeo sam da i mi eto živimo “kao sav normalan svet”. Sa dve radničke plate. Mislim, ne bi stigao onaj video rekorder da im nije plata prešla magičnih 1000 maraka.
A to leto devedeseto beše magično pre svega zbog našeg odmora u Bugarskoj. Te dve nedelje, po prvi i po, siguran sam, poslednji put u životu osetio sam se kako izgleda biti šeik. Dobro, ne baš kao onaj “Šeki, šeki” iz Brenine pesme…
ali kao neko ko je u Bugarskoj mogao da iznajmi kočiju od restorana do hotela ili napr. da sa burazerom praktično zakupi kompletnu video igraonicu na ceo dan.
E sad…da ne pomislite pogrešno. Glavni razlog našeg “šeiklizma” beše to što su Bugari bili užasno siromašni i za par maraka si mogao da živiš kao car (a i kao prosjak). Nevolja beše to što te godine, u toj Bugarskoj, i nisi mogao na nešto pametno da iskoristiš to svoje “bogatstvo”.
Prodavnice su im bile prazne, Koka Kolu i Mars čokoladice smo morali da kupujemo u tom jednom komisionu/djuti šopu, a u toj pomenutoj igraonici, najnovija igra beše PacMan i jedan poluživi filiper.
Ali, bilo smo carevi…bili smo šeici…
Za to vreme…tamo negde u nekoj zemlji po imenu Jugoslavija neki su počinjali sa probama rata… a i Šeiklizme su zamenili Šešeljizmi…i sve je vodilo ka kataklizmi….
U filmu John Hughes-a (Uncle Buck (1989)) snimljenom odmah nakon mega uspešnog Ferris Bueller’s Day Off aka Slobodni dan Ferisa Bjulera (1986) pratimo putešestvije uštogljenog marketinškog stručnjaka Neal Page-a (Steve Martin) koji, pošto poto, želi da provede Thanksgiving (znate već, to je onaj novembarski američki praznik kome se najviše raduju ćurke) sa svojom porodicom.
Problem je što je Neal u Njujorku a ćurka, tj. porodica, u Čikagu. Kakve ga nevolje očekuju videćemo već na početku u urnebesnoj sceni potere/potrage za taksijem ali to je samo početak. Neal će ubrzo shvatiti da će mu neizbežan saputnik u ovoj avanturi biti trgovački putnik (prodaje one alke za tuš zavese) po imenu Del Griffith. Njega, u piždami i bez nje, glumi naravno John Candy.
“Avioni, vozovi i automobili” ima nekoliko antologijskih scena. Takođe ima i super glumački tandem jer neurotični Steve Martin i naizgled, naivno dobroćudni John Candy, koji Neal-a non stop, iz “najboljih namera” uvaljuje u probleme, ovde perfektno funkcioniše. Nemoguće je više zamisliti drugu dvojcu glumaca u ovim ulogama…
Istovremeno, “Planes, Trains and Automobiles” uspeva da bude i duboko sentimentalan pa čak i životno gorak u nekim trenucima, upravo u onim kada je to i potrebno. Ta druga, intimna, dimenzija donosi filmu dodatni i neočekivani dubinski sloj koji ga čini jednim od klasika američke komedije iz osamdesesetih.
I zašto onda “samo” pet kao ocena ? Ne znam, ima nešto u njemu i tada i sada (kada sam ga nedavno odgledao) što mi nedostaje da bi ga uvrstio u istinska remek dela. Da li je to zbog tempa i povremenih, retkih, ne baš uspelih fora ne znam…
Svakako, baš zbog toga što i nije savršen, “Avioni, vozovi i automobili” su mi bili i ostali jedan od omiljenih filmova koje svima, ako slučajno još niste, preporučujem da pogledate….vredi svaki minut….
Na skali od (1-6) ocena: 5-
