“Previodici” je roba sa tehničkom greškom, falinkom koja se lako mogla izbeći pre nego što se pojavio u bioskopima. Ne kažem da bi tada film bio mnogo bolji ali svakako bi bio bolji.
Inače, sama ideja je filma je istovremeno i intrigantna ali i genijalno jednostavna na mnogo načina. Plus, svi ljubitelji misterija će poželeti da ga pogledaju kada pročitaju siže.
Devetoro ljudi angažovnih za prevođenje omiljenog nastavka, poslednjeg u nizu veoma popularne trilogije, zatvoreno je u jednom luksuznom bunkeru. Kada se prvih deset stranica izuzetno čuvanog rukopisa pojavi na Internetu, posao iz snova postaje noćna mora – lopov je jedan od njih, a izdavač je spreman da uradi sve kako bi otkrio ko je on….ili možda ona.
Ali pođimo prvo od te jednostavnosti/genijalnosti… Kako pokupiti pare od više evropskih zemalja/fondova za svoj projekat ?
Napraviš scenario koji, sasvim prirodno, u sebe inkorporira/uključuje glumce iz različitih zemalja. Prevodici u filmu dolaze iz Rusije, Španije, Portugala… time pružaš priliku da i glumci budu iz tih zemalja.
Film se naravno vodi kao francuski jer i taj čuveni pisac (koji krije svoj identitet) piše na francuskom jeziku pa svi prevodioci najvećim delom filma pričaju na francuskom.
[my_movie_db id=477018]
Takođe, ta suluda početna postavka gde se svi akteri nađu na istom izolovanom mestu na kome se desi zločin koji je mogao počiniti samo jedan od njih možda deluje, kao što rekoh, suludo ali je istovremeno i genijalno jednostavna baš poput gomile čuvenih “set-up”-a za neke od najpopularnijih romana Agate Kristi. A ako volite Agatu (a ko je ne voli? 🙂 ) i “Les Traducteurs” vam moraju delovati izazovno.
Ali, taman film lepo krene, saznamo da se neko na nekakav, u tom trenutku stvarno misteriozan, način dočepao rukopisa, i da preti da će ga u potpunosti objaviti ukoliko mu izdavač ne isplati ogroman novac, desi se ta greška.
Samo još da dodam, i izdavač a i mi gledaoci znamo da je u pitanju “insajd džob” (što bi lepo rekao Vuk Karadžić) jer u tim pretećim porukama postoje detalji za koje bi mogao znati samo neko ko je u tom bunkeru, jer su se upravo tu i odigrali. Dakle, nije samo pitanje ko, već i kako taj neko komunicira sa spoljnim svetom…
I onda, u sred te tenzije i dok nam rade “male sive ćelije” pokušavajući da otkrijemo mehanizam prevare, režiser Régis Roinsard odlučuje da nam svima otkrije tajnu mađioničarskog trika. Negde na početku druge trećine filma. Stvarno…ne šalim se.
Ne možete verovati (dok ne pogledate) koliko je to let-down (opet Vukov rečnik) trenutak. “Prevodioci” se na neko vreme pretvaraju u heist film…jeste, malo zabavno, gledati tu retrospekciju kako je prevod ukraden i koja se “tehnologija” koristila za ovu čitavu prevaru, ali, kao što rekoh, nismo stigli ni do polovine filma…znači ima toga još.
A to još donosi nekoliko preokreta i nekoliko raspleta..ali tempo i interesovanje je već odavno potrošeno. Te nove/stare tajne nisu ni toliko zanimljive niti stvano neprevidljive…
Sve u svemu, osnovni problem koji sam imao sa “Prevodiocima” je taj što oni nisu znali šta u stvari žele da budu. Film misterije ala Agata Kristi, film pljačke ala “Ocean 11/12/13…” , film osvete,zločina i kazne…
Koncepcijski, mislim da bi najbolje funkcionisao da su ga montirali u stilu onog španskog (često pominjanog na raznim facebook filmskim stranicama kao preporuka) fima “Contratiempo aka The Invisible Guest (2016) “. Ni on nije nimalo savršen i njegova misterija (i motivacija aktera) ne da nije na granici verovali ili ne već je i prelazi ali je ipak znatno bolje skockana.
Za jedno gledanje…ali bez presije…
Na skali od (1-6) ocena: 3 –
recenzija: Gimitrije Verzić, duh sa dva plava oka
