Putovanje ove recenzije na stranice ovog sajta trajalo je duže nego Hektorova potera za srećom.
Originalno je trebalo da se pojavi na starom blogu još te 2016 godine ali kao i većina sa donje slike ostao je zauvek u draft-u…barem do danas.
Pogledao sam ga tokom Lufthansinog leta preko Atlantika, zaključio da je bezveze i da je glavni razlog što sam odgledao do kraja upravo taj jer nisam mogao da napustim te “prostorije” nekih 9 sati…
Inače, jeste bez veze, ali je ideja (a u pitanju je ekranizacija istoimenog francuskog romana iz 2002) je stvarno sjajna… čak filmska…
Glavni junak je Hektor (Simon Pegg (The World’s End (2013)), srednjovečni psiho terapeut, koji još ima devojku (Rosamund Pike (Gone Girl (2014))), znači neoženjen, i koji je “umoran sam od života….”.
A kako će naći, taj smisao svog života…tako što će krenuti u potragu za srećom…bukvalno.
Pokušaće da utvrdi kako neki ljudi koji naizgled nemaju ništa imaju tu…sreću…
I tako počinje film i njegovo putanje po svetu (prva destinacija Kina) a mi, publika, ubeđeni smo da nema šanse da ovaj globalni road-movie bude dosadan.
Tako će Hector stići i do Afrike i Amerike. Sve u društvu proverenih internacionalnih zvezda poput Toni Collet (Hereditary aka Nasleđeno zlo (2018)), Stellan Skarsgårda (Kraftidioten aka In Order of Disappearance (2014)) ili napr. Jean Reno-a.
Ali ni oni nisu dovoljni da od pite naprave meso…ili vec od neceg drugog naprave pitu.
Režiser Peter Chelsom ne ume da unese dovoljno tempa u ovu sporovoznu (120 minuta) priču, scenario je tek na momente malecno duhovit i interesantan a naš junak uglavnom ambivalentan na sve što se dešava…kao i mi…publika.
Na skali od (1-6) ocena: 2 + *
* mali plus samo zbog toga što eto ima puno lepih usnimljenih lokacija
