Ova, veoma voljena, romantična komedija iz 1977 godine ima brbljivog i veoma dobrog Richarda Dreyfuss-a, brbljivu i ne tako dobru Marshu Mason, i brilijantan a ponekad i ne tako brilijantan scenario tada čuvenog Neil Simona.
Paula McFadden (Marsha Mason) je plesačica i majka devetogodišnje, super pametne, ćerke Lucy (Quinn Cummings). U trenutku kada je planirala preseljenje u Los Anđeles gde bi nastavila suživot sa svojim sadašnjim momkom, glumcem “sa karijerom” saznaje ne samo da ju je ispalio (otišao da radi sa Bertolučijem negde u Italiji) već, iste večeri, i da je njujorški stan (koji se doduše vodi na tog njenog probisveta) izdao svom poznaniku, drugom glumcu Elliotu (Richard Dreyfuss).
Elliot stiže te kasne kišne večeri, sa svojom gitarom i torbom, i planom da osvoji svetlosne pozornice Brodveja ali već na prvom koraku nailazi na “problem”.
Dobrog srca i naivne duše pristaje da ipak deli stan (koji mu pak legalno pripada) sa našom raspričanom Paul-om. I tako počinje ova romantična priča o dvoje ljudi, naizgled suprotnih naravi, koje je sudbina spojila da se nađu pod istim krovom. Priča o neobičnom paru.
Namerno ubacih ovo “neobičan par” jer ljubitelji filma znaju da se Neil Simon upravo etablirao na filmskoj sceni sa onom, sada već klasičnom holivudskom komedijom istog naziva. “The Odd Cuple” (1968) je imao za par legendarni tandem Walter Matthau/Jack Lemmon (The Taking of Pelham 1 2 3 (1974)/Days of Wine and Roses (1962)) i doživeo je nekoliko nastavaka.
Simon je napisao “The Odd Cuple” na osnovu svog uspešnog brodvejskog komada i ta teatralnost u tekstu, mada je “The Goodbye Girl” originalan scenarijo, jasno je vidljiva i ovde.
“Devojka za zbogom” ima previše dijaloga koji ipak nisu toliko efektni i duhoviti (u stvari, uglavnom pratimo film sa osmehom na licu ali se retko, veoma retko, stvarno smejemo) da ne bi gušili radnju.
Neke od najboljih replika izgovara devojčica Lusy ali, opet, i tu se vidi da je njen karakter apsolutno nerealan, mada jeste tipičan starmali dete-lik za taj filmski period.
U toj neprestanoj paljbi reči i rečenica kojima zasipaju jedni druge a i publiku ovi akteri, Dreyfuss se najbolje snašao. Toliko dobro da je za ovu ulogu osvojio i svog jedinog oskara i dugo vremena bio i najmlađi dobitnik u istoriji te nagrade.
Marsha Mason (tadašnja supruga Neil Simon-a) je okej ali poneki put i strašno iritirajuća (i to ne zbog svog lika) te čini mi se, da iz današnje perspektive, ne postoji nikakva vrcava hemija između ovo dvoje glumaca, koja je bila neophodna da bi “poverovali” i pregurali onaj deo priče kada njihov odnos pređe u romantične vode.
Režiser Herbert Ross je ovaj, kako neki kažu esencijalni Njujorški film, snimio zanatski korektno. On je u svojoj karijeri imao veliki broj voljenih hitova ali ne pamtim da me je i jedan od njih istinski oduševio.
Na skali od (1-6) ocena: 3
p.s. Powers Boothe je ovde debitovao, mislim statirao je kao član glumačke trupe u kojoj je Elliot. Nije rekao ni reč, a samo zbog svoje specifične fizičke pojave primetio sam ga u par kadrova 🙂
