Tajne famoznih "mističnih sveski" (bilo ih je ukupno 2)se nastavljaju u ovoj ,šestoj, epizodi dugovečnog serijala pod imenom "Tajne arhive". Ovog puta film koji predstavljamo se zgodno uklapa u priču o našem omiljenom režiseru i njegovim, manje omiljenim, filmovima. Tako da jednim tekstom ubijemo dve muve...
Poslednji film Blake Edwards-a o kome smo pisali, beše, po mnogo čemu, intrigantan hičkokovski triler “The Tamarind Seed (1974)“.
Plan je bio da se ovde mnogo češće objavljuju tekstovi o jednom od mojih omiljenih reditelja, ali kao i svaki dobar plan, i ovaj će pretrpeti izmene.
Tako da tek sada, nakon gotovo 8 meseci, sledi pogled na još jedan, manje poznati (i cenjeni) film iz bogate filmografije gospodina Edwardsa.
Glavni junak ove, kako kažu, “seksi komedije” je Zachary “Zach” Hutton (rano preminuli John Ritter The Other (1972)) uspešni pisac, još bolji ženskaroš i konstantni alkoholičar.
O kakvom se tipu radi, Edwards (kao po običaju i scenarista svog filma) nam odmah na početku objašnjava efektnom uvodnom scenom u kojoj Zach muva frizerku gde ih u “an pasan/En Passant” poziciji uhvati Zach-ova ljubavnica.
Da, ljubavnica, jer se Zach-ova, još uvek zakonita, supruga upravo u tom trenutku vraća sa puta… i možete zamisliti šta sledi.
Ono što sledi je niz vinjeta, manje ili više uspešnih skečeva, u kojima pratimo Zach-ove avanture i nevolje u njegovoj potrazi za “smislom života” tj. u potrazi za samim sobom.
U stvari, njegova potraga se pre svega svodi na to da promeni što više ženskih postelja jureći za inspiracijom koja će mu razbiti “piščevu blokadu”. Ni čašica (ili flaša) pića u omiljenom baru u kojem mu vlasnik (legendarni Vincent Gardenia u svojoj pretposlednjoj filmskoj ulozi) pravi društvo i predstavlja neku vrstu duhovnog ispovedenika (ali ne i psihijatra jer Zach već ide redovno na terapiju) ne pomaže.
Da bude odmah jasno, ma koliko se Ritter trudio da od svog lika napravi šarmantnog zanesenjaka (ženskom suknjom) on je ovde negativac i to, čini mi se, ni Edwards ne pokušava da sakrije.
Ima on, naravno, razumevanja za njega (napostletku ovo je komedija) ali Zach je jedna “muška šovinistička svinja” koja ne preza ni od čega da bi zadovoljila svoju pohotu.
Mada je Edwards često pravio ovakve komedije labave narativne strukture u onima u kojima je to najbolje funkcionisalo imao je ispred kamere jednog Peter Sellersa koji je ipak majstor improvizacije i fizičke komedije.
John Ritter je dobar ali njemu je ipak potrebno dati scenario sa duhovitim dijalozima koje će on, sa lakoćom, izneti. Kada dođemo do improvizacije i slepstika, on se tu ne snalazi ponajbolje.
Ritter je tih godina pokušavao da svoju uspešnu karijeru sa televizije prenese na velike ekrane ali nakon ovog filma, koji je uprkos lošim kritikama, bio finansijski uspešan, i nekoliko drugih, jednako problematičnih, zauvek je odustao od te ideje.
Njega sam, te 1990 godine, najviše znao po seriji Hooperman.
I tako, “Skin Deep” predstavlja onaj od nekoliko Edwardsovih filmova, koje, možete i zaobići. Opet, ako to učinite propustićete nekoliko sjajnih fora ali i onu čuvenu scenu koju, eto pamtim već 30 godina, i koja je i tada a i sada jednako ubedljiva i smehotresna.
Oni koju su gledali “Ispod kože” znaju na koju mislim a vi koji niste, reći ću samo da uključuje kondome.
Na skali od (1-6) ocena: 3
