“Murder, She Said” je prvi, od četiri filma, u kojima je Margaret Rutherford glumila Miss Marple (poslednji je snimljen 1964).
Inspirisan romanom “4.50 from Paddington” Agate Kristi, ovo je priča o Miss Marple koja, putujući vozom, prisustvuje ubistvu (davljenjem) jedne ženske osobe u susednom vagonu, upravo u trenutku kada su se vozovi mimoilazili.
Obaveštava policiju ali, pošto nema leša, ni drugih svedoka “opšte narodni” zaključak je da je u pitanju bio samo ružan san…a i onako je Marple čitala neku misteriju, pre nego što je utonula u taj san…
Ali, Marple ne bi bila Marple da prihvati tako nešto te ona, veoma brzo, već u petnaestom minutu filma, uspeva da se zaposli kao domaćica na imanju Ackenthorpe. Ona sumnja da se na tom imanju, koje se nalazi pored pruge, krije i leš ubijene (plavuše) ali i njen ubica.
Mada se ova ekranizacija prilično razlikuje od samog romana (napr. u romanu nije Marple bila u vozu već njena prijateljica ) to nije bio glavni razlog što Agata Kristi nije blagonaklono gledala na ovaj (a i čitav niz) film o njenom omiljenom književnom junaku.
Problem koji je imala Kristi (Agata) a koji imam i ja (Biograf) sa ovim crno belim ostvarenjem iz 1961 je taj što nije dovoljno ozbiljan…
[my_movie_db id=750]
I dok lik i gluma Margaret Rutherford, kao proniciljive i duhovite Miss Marple nimalo ne smeta, nevolje (velje) nastaju sa ostalim, prilično neozbiljnim, i samim tim, nimalo opasnim likovima.
Jednostavno, taj štimung lagodne atmosfere, prožete zločinom, ovde čini da se napetost gotovo odmah ubije (za razliku napr. od slične lagodno satirične atmosfere, koja je i ponajbolji deo tog ostvarenja u filmu “Knives Out aka Nož u leđa (2019) ” i gde ona (atmosfera) sasvim dobro funkcioniše).
Ni sama misterija (koja u početku deluje prilično interesantno) nije nešto posebna, te središnji deo filma više provodimo gledajući neku vrstu (ne baš duhovite) komedije naravi nego triler o potrazi za opasnim i beskrupuloznim ubicom.
Opet, prvih 30-ak minuta su i efikasni i uzbudljivi, Margaret Rutherford je savršena kao Marple, svi glumci su solidni u svojim ulogama, dijalog je često (kao i u većini “starih” filmova) ako ništa drugo bar profesionalno i književno kvalitetno napisan te ovih 80-a minuta brzo prođu.
Takođe, čak i u ovakvim filmovima u kojima fotografija i nije glavni adut, postoje kadrovi zbog kojih se često zapitam da li su stvarno crno beli filmovi bili bolje snimani nego ovi savremeni, ili je jednostavno crno bela slika, naročito danas kada deluje kao egzotika, u svojoj nesavršenosti možda i savršeni medij za sedmu umetnost, jer se u toj igri svetlosti i senki najbolje čuva filmska magija.
Na skali od (1-6) ocena: 3
