“Crni veo za Lisu” je genijalni engleski naziv ovog filma koji je neko smislio tako što je gledao sam početak i rekao: “Znači, ova sa crnim velom se zove Lisa ? Odlično. Taj naziv ćemo da nalepimo na plakat filma”.
U svakom slučaju, ovo je mnogo bolji/lepši/zanimljiviji naziv nego da su ga bukvalno preveli sa italijanskog kao “Death Has No Sex“….Smrt nema seks, tj. pol…svašta…
Triler/krimić Massimo Dallamano-a smešten je u Hamburg (inače,u pitanju je Zapadno Nemačka Italijanska koprodukcija) gde je iskusni (što znači ovde i matori) inspektor Franz Bulon (John Mills) iz odeljenja za narkotike veoma neiskusno oženjen sa mlađanom i prelepom Lisom (Luciana Paluzzi) koju je, da stvar bude još grđa, bila jedna od osumnjičenih u jednom od njegovih ranijih slučajeva.
Franz je bolesno ljubomoran i opsednut svojom mladom suprugom i non stop je proverava da li je kući i da li ga vara. To mu definitivno smeta u poslu jer ne može da se fokusira na hvatanje maskiranog ubice koji tamani pripadnike i potencijalne svedoke-saradnike jedne lokalne bande.
Mada neki ovaj film svrstavaju u giallo zbog svoje ikonografije (ubica sa rukavicama i u kaputu) “A Black Veil for Lisa” je pre svega jedan krimić koji postaje prilično brutalan u svojoj završnici.
Sama priča tj. misterija se razrešava relativno brzo (ubicu kojeg glumi Robert Hoffman i motive otkrivamo već praktično u prvoj trećini filma) ali potom film kreće u pravcu na koji i nismo baš navikli (a koji neću otkrivati).
Taj (ne)očekivani zaokret funkcioniše pre svega zahvaljujući ubedljivoj interpretaciji John Mills-a jer sam materijal u vidu dijaloga/scenaria i nije baš nešto blagodaran.
Na kraju, ovo je gledljiv film, ne samo zbog izuzetne privlačnosti nosećeg para glumaca (Robert Hoffmann (Spasmo (1974)) i Luciana Paluzzi) već i zbog veoma dobre fotografije koja donosi dodatnu vizuelnu vrednost ovom ostvarenju,
Kao nekakva preteča giallo žanra svakako zanimljiv ljubiteljima istog ….
Na skali od (1-6) ocena: 3-
