Ovo je jedan od retkih filmova koji ste imali priliku da pogledate prošle godine u korona bioskopima. Priznajem, premišljao sam se da li da idem…ili da ne idem… a da sam otišao, sada kada sam ga pogledao, bilo bi “Should i stay or should i go…”
Priča počinje sedamdesetih godina u Madridu. Kao što svi znamo, u ulici Akacije br. 29 živi Bananamen, doduše ne u Madridu, a u ulici Malasaña 32 živi strašna baba. Toliko strašna da je deci zabranjeno da se igraju ispred njenih vrata.
[my_movie_db id=639798]
Ali dva dečaka odlaze Bog… Babi na istinu kada im džomba kliker sleti tačno tamo gde mu mesto nije. Jedan od njih, mlađi i hrabriji, čak i uđe u stan jer se kliker, kao nekom (crnom) magijom, izmešta iz sobe u sobu.
Šta je bilo na kraju sa klikerom saznaćete praktično pre špice jer se radnja premešta par godina kasnije, 1976, kada jedna mlada porodica puna entuzijazma i vere u bolje sutra, stiže upravo u taj babin stan.
Naravno, dobili su ga izuzetno povoljno, tj. rate za kredit su dovoljne da se smeste svi. A onda, gotovo odmah, stvari kreću lošim tokom a naši nasmejani (osim dede, eno ga u pozadini, desno na gornjoj slici, koji nikada nije nasmejan) seljani (jer, došli su sa sela) prestaju da budu nasmejani…
Duh babe ili možda nešto još strašnije vreba iza svakog ugla tog prostranog stana br. 32 u ulici Aka…Malasana…
Ljubitelji standardnih holivudskih modernih duhovitih (u smislu da ima duhova) horor filmova ne bi smeli biti razočarani ovim proizvodom. Naime, režiser Albert Pinto ovde poštuje/imitira sve moguće klišeje kojima su ovakvi filmovi (pre)puni, te ako ste uživali u raznim Anabelama ili LaLjornama zašto ne bi i sada…kada je to sve isto, gledljivo, sra…
Šteta je što se ovaj film razlikuje od ovih već pomenutih samo zbog jezika (španskog) koji u njemu koriste. Nema ovde ništa autentično, lokalno, nešto zbog čega bi stvarno trebali da odvojite tih (predugih 100ak) minuta svog života.
Doduše, negde na kraju druge trećine, desi se nešto “neuobičajeno” za ovakve filmove, i taman sam pomislio “Eto ga konačno nešto zanimljivo…” kada ubrzo shvatimo, da, osim te očigledne eksploatacije paraplegičara (koji je ovde nekakav vidovnjak), u stvari igramo produžetke jedne dosadne 0:0 utakmice, koja ni tada, osim jedne stative, nije naročito interesantna.
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
