Poslednjih pet minuta filma “Judy”, koji životopiše veliku Judy Garland (rođena kao Frances Ethel Gumm) u njenoj završnoj fazi karijere, su izistinski emotivni i, što da ne, katarzični…ali…to se… desilo nije…
Dakle, ako očekujete neku istorijsku faktografiju gledajući film režisera Rupert-a Goold koji je glumici (i plavuši, veoma bitna informacija 🙂 ) Renée Zellweger doneo drugog oskara, bićete razočarani.
Film je baziran na istoimenom australijskom mjuziklu koji je, naravno, imao kasnije svoje premijere i u Londonu (West End) i u Njujorku (Brodvej).
Što se stvarne istorije tiče neke bazične stvari su naravski tačne.
Judy je stvarno imala seriju koncerta u Londonu te 1969 u koji je, praktično, bila primorana da ode zbog očajne finansijske situacije. Jeste, ostavila decu svom trećem suprugu na “čuvanje” zbog te turneje.
Jeste bila psihički i fizički (a neki kažu i seksualno) zlostavljena od malena i to joj je oteralo u razne poroke, od alkohola do lekova i opijata.
I to je otprilike to. Više je lik Judy ovde inspirisan sa Judy Garland nego što je to stvarno ona Judy… Ali, ako sve to zanemarimo, zašo ne bi onda uživali u ovoj “biografiji” ? Nije ni prvi ni poslednji put da su činjenice zapostavljene radi toga da sam produkt (film) bude bolji…
I jesam uživao…u početku. Čitav taj segment do trenutka njenog dolaska u London je pun, bar meni, raznih intrigantnih detalja i likova…od Liz Mineli pa nadalje.
Kada Judy stigne u glavni grad Britanije film se pretvara u priču o posrnulom umetniku kojem je pružena “nova” šansa a koju će on, naravno, uprskati… Nešto o čemu je snimljeno gomile sličnih i često boljih filmova.
Ne kažem da tada stvarno maske počnu da padaju ali, baš negde u tim trenucima kada započne londonska odiseja, ispred sve ove tone šminke i farbe, izbije lik Renée Zellweger i čarolija se prekine.
[my_movie_db id=491283]
Tada shvatamo da nije Judy “stvarno” ispred nas već neki, prilično dobar, imitator koji se krije iza maske, sočiva i korektno skinutih pokreta i ekspresija čuvene glumice.
I Mićko Ljubičić je super imitator ali nikada ne bi gledao film u kome bi on glumio Slobu/Vučića…znali bi da je u pitanju foliraža…kao što bi znali i da Biljana Ristić nije, pak, Miljan Miljanić.
Tada počinjemo da primećujemo da dijalozi i nisu baš neki i da dosta škripi i sve ostalo (najbolja scena za ilustraciju je onaj sukob/svađa između Judy i Mickey Deansa u kojoj oba glumca izgovore dijaloge kako treba ali se jednostavno oseti da je sve to, kako kaže Vuk Karadžić, “sve je to fejk”)
“Judy” je gledljiva, romantizovana priča/bajka koja ima želju da vam ugodi ali nema snage da vas ičemu i nauči.
Na skali od (1-6) ocena: 3
