Svakako da “Dvanaest časovna smena” nije film koji obavezno morate pogledati, čak bih rekao da je povremeno i na ivici gledljivosti, ali ima ovde dosta i zanimljivih momenata.
Mandy (Angela Bettis) je bolničarka kojoj upravo počinje 12časovna smena u bolnici. To što je Mandy džanki nije neka novost (videti napr. Nurse Jackie) a ni to što sredstva za džeparac (i drogu) nabavlja tako što preprodaje organe nesrećnih pacijenata nije toliko originalno.
Ni način kako nam je sve ovo predstavljeno, u ovom u potpunosti autorskom delu glumice Brea Grant koja potpisuje scenario i režiju, nije toliko uvrnuto kao onima koji nisu navikli na ovakav tip crnohumornih dela.
Estetski ovo deluje kao nekakav mishmash filmova Dejvida Linča (ovde mislim na način na koji on tretira pojedine humorističke pasaže u svojim delima kada dopušta glumcima i samoj sceni da se “ponaša/diše” amaterski i neobavezno, gotovo na ivici parodije) i Tarantina (u smislu tretiranja brutalnog nasilja kao zabave samo što je režiserka zaboravila da kod Tarantina te izlive nasilja prati i interesantan dijalog).
Tako da su ovde glavni junaci (i anti junaci) svi redom najgori idioti (osim naše Mandy) a čitava frka i praktično kompletni zaplet se zasniva na pomanjkanju IQ kod Mandyne rođake Regine (Chloe Farnworth) koja odmah na početku zaboravi da spakuje bubreg u svoj “frižider za prenos organa” pa se vraća po “njega” u bolnicu.
Baziranje humora isključivo na tome što je neko budala svakako jeste povremeno smešno ali ne može se sve graditi samo na tome. Budale rade budalaste stvari što u ovom konkretnom primeru znači da u “12 Hour Shift” gotovo svaki postupak je kretenski.
Gluma je povremeno na granici amaterizma (što sam ja, uzaludno, pokušao u nekom od prethodnih pasusa da objasnim tzv. Linčovskom estetikom) što je opet, samo povremeno, simpatično jer, dal’ nažalost ili ne, zbog toga što se njen lik jedini, koliko toliko, razumno ponaša, Angela Bettis ovde glumački dominira nad svima.
“12 Hour Shift” preporučujem onima koji vole artističke otkačene egzibicije i svakako bi bio znatno bolji da je režiserka uspela da čvršće drži “uzde” u svojim rukama i ne dopusti da priča ovoliko često gubi fokus i intezitet.
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
