Retko “spajam” priče o više filmova u jednom tekstu. Pre svega iz čisto praktičnih razloga. Dva teksta je uvek bolje nego jedan…za sajt. Ali ova duologija (kako li se već kako kaže kada ima jedan manje od trilogije), osim istih autora (glumaca,režisera,scenarista…) ima i jednaku atmosferu i kvalitet. Tačnije, dopadljivost.
A “Najbolji egzotični Marigold Hotel” (oba) su veoma dopadljivi filmovi. Pre svega, sjajno je što je ovakav projekat omogućio ovim britanskim glumačkim veteranima da se pojave u filmu u kome su izistinski glavni akteri. Ne glume nečije babe ili dede, nisu smešteni u staračke domove u kome ih jednom neko poseti, niti su očevi i majke glavnih junaka…
Takođe, i ovaj film, poput “Milionera iz blata” pokazuje nam veoma blagonaklono i sa puno ljubavi Indijsko društvo. Mada ni pomenuti oskarovac nije baš do kraja “zaronio” u taj svet, “Marigold hoteli” nam predstavlja “šećerniju” varijantu te daleke zemlje.
Vidljiva površnost, to jest, pojednostavljenost pomoću koje nam oslikava taj egzotični svet istovremeno i godi i smeta samoj priči.
Grupa britanskih penzionera (od razne fele) odlučuje da svoje poslednje godine provedu u “Best Exotic Marigold Hotel-u” koji im je, putem reklama, predstavljen kao idealno mesto u kome će, za male pare, u potpunosti uživati u trećem dobu.
Naravno, stvarnost je sasvim drugačija. Hotelom upravlja mladi Sonny Kapoor (Dev Patel koji izgleda obožava hotele 🙂 Hotel Mumbai (2018)) koji se svim silama trudi da udovolji gostima, ambicioznoj familiji (majci) a i da izbalansira svoj ljubavni život sa lepom Sunaina koja radi u call centru (mnogi od nas znaju kako izgledaju te indijske službe podrške 🙂 ).
Prvi film nema neki specijalni zaplet već sav svoj šarm zasniva na “sukobu civilizacija”. Britanci su, sa jedne strane, predstavljeni kao nadmena sporovozna gospoda, neki od njih puni predrasuda, dok su Indijci užurbani i siromašni, emotivni ali i takođe često nadmeni (problemi sa njihovim kastinskim sistemom naročito je istaknut, i to na više “frontova”). Živo me interesuje da li im je ta, tipična britanska crta (nadmenost), usađena dok su bili pod njihovom čizmom ili je to stvarno Indijski tradicionalni način ophođenja prema onima koji su u nižoj kasti od tvoje.
Režiser John Madden (Killshot (2008)) ima pregršt ljubavi za sve svoje junake i pruža svakom od njih da, u ovom velikom ansamblu, zablista i da se njegova priča na neki način zaokruži. Kao što se naši Britanci zaljubljuju u Indiju tako se i publika “zaljubljuje” u njih, te ne čudi što je ovaj film iz 2011, uspeo da osmostruko opravda svoj skromni bužet, i što je, četiri godine kasnije usledio i nastavak.
Nastavak je, naravno, morao imati i neku svoju specifičnu priču i nije mogao ostati na samo “improvizaciji” i različitostima običaja.
Mada je završetak filma iz 2011 doneo sasvim dostojan epilog, nastavak se potrudio da nam, na neki način, predstavi “šta je bilo posle”. Zbog toga, neki od likova “dobijaju” nova zaduženja.
Napr. Sonny Kapoor sada mora da brine i o razvoju biznisa (pregovara sa američkim investitorima o tome da kupi još jedan hotel, tj. da otvori “The Second Best Exotic Marigold Hotel“) ali i o predstojećem venčanju. Lik Judy Dench u ovom nastavku pronalazi posao pod stare dane a kao novi lik pojavljuje se Richard Gere za koga misle da je hotelski inspektor poslat od strane fonda koji želi da uloži novac u Marigold Hotel.
Mada su uglavnom svi ovi novi zapleti, što bi rekli amerikanci “far-fetched” a što bi mi preveli kao “malo verovatni i nategnuti”, šarm kompletne ekipe (uključujući i Gere-a) savršeno deluje i spremni ste da zatvorite oči na mnogo šta.
Opet, nemojte stvarno zatvarati oči (samo se tako kaže). Propustićete onda neke prelepe vizuelne prizore indijskih svečanosti.
Nema šanse da vam se nastavak ne svidi ako ste voleli prvi film i poneki put, “feel good” (opet stranski izraz) osećaj je sasvim dovoljan da bi ste uživali.
Na skali od (1-6) ocena: 4-/3+ za oba dela
